Nakon objavljene informacije da je pronađen komad voćnog kolača koji je preživeo tragičnu ekspediciju Roberta Skota i da je on još uvek bio jestiv, postavlja se pitanje da li postoje i neke druge namirnice koje mogu trajati “večno”? Odgovor je da postoje.
Još 2015. godine arheolozi su saopštili da su pronašli 3.000 godina star med dok su iskopavali grobnice u Egiptu i bio je jestiv. Moć da izdrži ovako dugo med ima zahvaljujući jedinstvenim karakteristikama, a to su pre svega niski udeo vode i visok nivo šećera, pa bakterije ne mogu rasti.
Med sadrži i male količine vodonikovog peroksida koji usporava rast mikroba. To je ujedno i razlog zašto pčele proizvode med u košnicama – istovremeno je i hrana i zaštita.
Premda med može postati kristalizovan jednom kada se otvori i kada šećeri ponovno privuku vodu, ta fizička promena može se preokrenuti jednostavnim zagrevanjem.
Kao i kod meda, ključ dugog roka trajanja je obrada. Suvi grašak, sočivo i ostale mahunarke povećavaju koncentraciju šećera i smanjuju njihov sadržaj vode što otežava rast bakterija i giljivica na njima. Takođe, bilo koji enzim koji bi prirodno razbio proizvod nakon žetve ulazi u hibernaciju.
Soja sos može trajati najmanje tri godine. Kombinacija njegovog sadržaja soli i fermentacija znači da, ako je neotvoren, trebao bi da ima vrlo dugi rok trajanja. Koliko dugo će trajati zavisi od vrste soje sosa i temperature na kojoj se čuva. Ako se ipak pokvari, verovatno će to biti zbog gljiva koja rastu oko poklopca.
Neki mogu reći da je sirće zapravo već pokvareno vino ili jabukovača. Ali njegova kiselinska priroda, koja se tradicionalno postiže primenom Acetobacter bakterija u procesu fermentacije, znači da se druge bakterije teško razmnožavaju i zbog toga može trajati jako dugo.
Dok belo sirće ostaje gotovo nepromenjeno neodređeno dugo. Ostale vrste sirća mogu promeniti boju ili proizvesti sediment. Obično to neće uticati na sigurnost proizvoda, samo na izgled i možda ukus.
Beli pirinač je prošao zanimljiv eksperiment nakon što je 30 godina stajao spremljen i serviran u posudama. Skuvan, stari pirinač zatim je izašao pred žiri koji je rekao da je sve u redu. Ono što je ključno za pirinač je atmosfera i temperatura.
Istraživanja su pokazala da su niska temperatura i manjak kiseonika važni za dugovečnost pirinča. Smeđi pirinač, iako se često smatra zdravijim, ima kraći rok trajanja. Njegove vlaknaste mekinje sadrže neasićene masti, koje se mogu pokvariti.
Vodi se rasprava o tome da li se čokolada uopšte može pokvariti. Dodavanje mleka u čokoladu može smanjiti njen rok trajanja. No, tamna čokolada može da traje duže, uprkos tome što ne izgleda uvek kao da je sve u redu.
To bi moglo biti zato što masnoća može izaći na površinu, ako se ne čuva na stalnoj temperaturi. Ako se čuva na stalnoj temperaturi, međutim, čokolada može trajati dve godine ili čak i više. Međutim, za većinu ljudi čokolada ne traje dugo pre nego što se pojede.
Mnoge namirnice koje dugo traju imaju visok udeo šećera i soli. Jednostavno rečeno, oni izvlače vodu, pa ako bakterije pokušavaju rasti, jednostavno će se isušiti. Zato pri izradi šunke koristimo so, a šećer pri izradi džemova.
Kao posebne namirnice, ako se so i šećer skladište u hermetičkim posudama, oni će trajati neodređeno dugo. Ali aditivi, poput joda koji se dodaju soli, mogu smanjiti rok trajanja na oko pet godina.
Naravno, većina hrane ne traje jako dugo zato što sadrže ono što mikrobi vole, a to u hranjive stvari i vode, a ne sadrže puno stvari koje bakterije ne vole, poput soli i kiseline.
