Питање „шта значи помирити се са свима“ је увек актуелно. Откуда узети снагу и пре свега разумевање, да би се могло опростити онима који чине геноцид над народом, насиље над нашом децом, морално и физичко убијање младежи, издајство? Зар је могуће икакво помирење са непријатељима Божијим и непријатељима Отачаства?
Свети Јован Шангајски каже да је ипак могуће помирити се са свима. У беседи о Страшном суду он описује карактер миротворачке делатности антихриста. Антихрист ће „чинити свима што им је пријатно, под условом, одобравања његове делатности и признавања његове врховне власти. Он ће допустити могућност живота Цркве, дозвољаваће њена богослужења и изградњу предивних храмова под условом признавања њега као „врховног бића“ и поклоњења њему. А у њему ће бити лична мржња према Христу која ће се хранити атмосфером овог општег мира. Он ће живети овом мржњом и радоваће се одступању људи од Христа и Цркве. Биће масовног одступања од вере, при чему ће многи епископи променити веру, а као оправдање наводиће изванредан положај Цркве“.
„Тражење овога мира (компромис) биће карактеристичним настројењем људи – каже светитељ Јован, истинско исповедање ће ишчезнути. Људи ће префињено оправдавати своју наду на умиљато зло (обратите пажњу како Светитељ назива свет „човека безакоња“). Умиљато зло ће подржавати овакву општу настројеност у људима који ће се радовати овом помирењу и навићи се на одступање од правде и сладост компромиса и греха“.
Дакле, важно је којом се ценом достиже мир. „Антихрист ће све дозвољавати људима, само да они падну и поклоне му се“. Ово није нови начин успостављања свеопштег мира. Римски императори су били спремни да дају слободу хришћанима само да они признају божанственост њихове врховне власти. Они су мучили хришћане само за то што су они исповедали: „Једном Богу се поклањај и Њему једино служи“.
А какви су плодови овог мира? Када „му се сав свет буде поклонио, тада ће он открити лице своје мржње према Христу и хришћанству. Ето чега ми треба да се сетимо у пре него што се помиримо са свима.
Монахиња Ана (Тепљакова) ми је причала о протопрезвитеру Михајлу Пољском – сведоку славе Руске Цркве, и састављачу два тома житија новомученика. Једном је двадесетих година, код њих у храм на недељу праштања дошао да служи епископ Антоније (Грановски), обновљенац. „Пун је храм био народа“, причала је матушка Ана, „и баћушка Сергије, настојатељ храма је саслуживао, такође и отац Алексеј. А отац Михајло није дошао да служи. По њега су послали, он не иде. И по други пут га позивају, но он се није одазвао да служи вечерњу Прашталне недеље са Грановским. А кроз недељу дана су га ухапсили.
Истинско праштање је немогуће без исповедања пуноће вере и истинско праштање је немогуће без живота по вери, без одбацивање сваке лажи и свакога зла. Што човек дубље живи духовним животом, а то значи што више сазнаје како је страшан грех и тим јаче он потребује праштање од Бога и од другог човека. И утолико је спремнији да опрости.
Драги пријатељи! Ми нисмо са вама просто браћа и сестре у Христу, ми смо браћа и сестре по несрећи греха, блиски једни другима том везом која нас обједињује као грешнике. Као што се каже „сва Црква је Црква оних који се кају и пропадају“. Испунимо се састрадањем једни према другима и молимо Бога да нам свима опрости. Свака немоћ другога открива и моје сопствено несвето лице и моју беспомоћност и крхкост. И наше покајање и наше ревновање за правду Христову, помаже нам да схватимо: чак и ако човек погреши једном или двапут, или седам пута седамдесет седам пута – није тачно да ће он увек грешити.
Опростимо један другом. Ад – то је прошлост која испуњава садашњост, уништавајући је тамо где нема праштања.
Ми смо призвани да схватимо две ствари. Прво – да је праштање немогуће тамо где нема признавања греха и друго – праштање је немогуће ако оно не исходи од Бога. Одрицање греха чини праштање у крајњој мери излишним. Ми живимо у свету, где се све чини да се избрише у масовној свести и сам појам греха и пониште Заповести Божије и морални закон. Ако више не постоји морални закон, то не постоји ни грех и неразумљиво је о каквом праштању може бити реч.
Не треба да будемо обманути и тиме да се врло често у наше лукаво време одрицањем греха врши чак признавање греха. Ми сви без изузетака, у овој или оној мери, нарушавамо заповести Божије. У Светом Писму је речено: „нема човека који није сагрешио“ (3 Цар. 8,46). И уколико сви тако поступају, грех није страшан и он већ као да није грех.
Савремени човек често иште помирење да не би био захваћен непријатним, негативним осећањима и да не би себи компликовао живот. Ово значи „праштати не праштајући“, обмањивати и себе и друге. Страшније од свега као и увек је равнодушност, правити се као да је све у реду, жеља да се не види човек, да се он заборави, мислити да се опростило окретањем од човека и затварањем срца. Но, горчина која остаје може прерасти у мржњу.
Као што је у покајању опасније од свега самооправдање, тако је и овде. Наша душа – психа палог човека је тако испуњена самооправдањем или како се сада говори „има толико механизама одбране“, да је наше праштање као камелеон. Оно може примати боју сваког окружења и мимикрирати у псеудо – праштање, чак и до потпуног губитка својег лица. Ово може присуствовати у нашим личним односима једних са другим и у нашим оценама догађаја и лица у којима се открива савремена Апокалипса.
Да би опростили човеку који нас је увредио, треба почети од малога – осмелити се да се погледа у оно што се догодило. А надаље, постарати се да се увиди све у стварном светлу и реалној димензији, ни у коме случају не чинећи од муве слона, да се огањ непријатности и презрења не би преметнуо на све људе и све вредности.
Драгоценије од свега је учинити први корак ка другоме, и тај корак ће бити чврст ако ми пођемо потирући сваки грех. Знамо да је немогуће решити било који озбиљан проблем без љубави и постоји само једно средство против мржње – љубав. Само на томе путу происходи постепено рађање љубави, као преображај гусенице у лептира. Пост и молитва – су два крила. То је потпуна промена (таква је тајна покајања), то је умирање за себе, но оно даје крила!
Праштање је чудо. Оно се твори Богом из ничега. Ми увек говоримо да се за недељу праштања треба унапред припремити. Но, праштање није резултат припреме, ма каква она била. Праштање се не може саздати. Оно се добија изнад смрти, изнад мере, изнад очекивања. Оно пониче из ничега. Оно је благодат. Овде је тачка нашег личног додира са Богом. И са Крстом, јер „где се умножио грех, тамо изобилује благодат“. И ова благодат нас преображава и чини другачијим. И само примивши од овог живота сувишком, ја могу штедро давати другоме. На самоме делу, како се молити за оне који нас убијају, ако праштање не исходи од Бога? То је Божији дар, а не наше достигнуће. Зато се наше помирење, једних са другима, утврђује у Светој Тајни исповести – Тајни покајања и у току Великог поста оно треба да буде нарочито дубоким.
Ето висине праштања – обретања Господа и један другог у Њему. Помирење које има за циљ само земаљско, на крају крајева, своди се на тајну антихриста, на причу о виноградарима у којој се каже: „Ово је наследник. Ходите да гаубијемо и да присвојимо наследство његово“ (Мт. 21, 38). Њих већ не интересује Христос него само вредности које је Он оставио. Говорити да треба окренути леви образ када нас ударе по десном – је најчистији идеализам, маштарија, уколико верношћу правди Христовој, не отворимо себе љубави Христовој, мученог због осуђивања свих неправди света и ако не примимо благодат Бога који је већи од срца нашег, како каже Св. Јован Богослов (1 Јн. 3, 20).
протојереј Александар Шаргунов ИЗВОР: prijateljboziji.com
