Главна одбрана од враџбина је вера у Бога, који нам каже: “По вери вашој нека вам буде”. Ако особа верује у враџбине и плаши се тога, онда ће таква његова вера сигурно добити потврду, писао је монах Макарије Оптински. Човек ће поверовати да му је врач послао болест, почеће да брине и – разболеће се. За правог хришћанина клевете и зле радње нису страшне, јер Бог не даје моћ врачарима.
Из Светог писма, уџбеника веронауке, историјских извора и етнографских истраживања знамо да је у свако доба било људи који су се бавили магијом и враџбинама. У светским религијама однос према њима био је оштро негативан.
Старозавента књига Мојсијева садржи изузетно чврсте заповести, “Вјештици не дај да живи.” (Излазак – Друга књига Мојсијева 22 : 18). Али понуда је нераскидиво повезана са потражњом, што значи да је увек било оних који су користили услуге вештица и врачева. Таквих има и међу нашим савременицима – иначе шта би била поента реклама о љубавним чаролијама, лисицама, уклањању оштећења, уроку и круни целибата, којих се у изобиљу може наћи на интернету и на последњим страницама таблоидних публикација.
Шта објашњава ову популарност? Можда зато што су магија и враџбине једноставне, директне и механичке ствари. Морате прочитати текст чаролије, извршити одређене радње, помешати одређене састојке, припремити напитак, дати га особи да пије / једе / помирише, и “резултат је загарантован.” Врло често људи са магијском свешћу долазе у цркву. Лако их је препознати постављањем питања: колико свећа треба да се стави, какву молитву да читају, колико бележака и којим црквама/манастирима да се подносе ради испуњења одређене жеље итд. Они Бога и светитеље схватају као аутомате који вам уз накнаду дају флашицу сока или чоколаду. Нема говора о духовним напорима или тежњи да се ступи у личну заједницу са Богом. Све је крајње прагматично: ја дајем да би ти дао. Али то није оно што Господ очекује од нас.
Вера у моћ магијских ефеката и вера у Бога су неспојиве. Вера у Бога одређује цео живот човека, формира смисао и садржај његовог бића. Молитва је дијалог између два слободна бића. Верник разуме да се Богом не може манипулисати, да се не може натерати или подмитити. Човек може само захвалити, тражити и поуздати се у Његову вољу, добру, угодну и савршену (Рим. 12 :2). Прави хришћанин се избавља од страха, јер, како пише апостол Павле, Ако је Бог с нама, ко ће на нас? (Рим 8: 31). Он са достојанством и смирењем прихвата све што се дешава у његовом животу, знајући да су му, по речи Господњој, све његове власи на глави избројане (Лк. 12, 7). Напротив, магија и враџбине су увек насиље и принуда. Ово је покушај да се контролише духовна стварност без разумевања по којим законима она постоји. И, што је најважније, магија је позив ономе кога је Исус Христос од почетка назвао убицом и оцем лажи – ђаволу (Јн. 8, 44). То значи да се све што магија нуди испоставља као обмана, илузија и на крају доводи до смрти човека, и то не само духовне, већ и физичке.
Стога је главна одбрана од враџбина вера у Бога, „који у својој десници садржи све путеве људског живота“. По вери вашој нека вам буде (Мт 9, 29) – говори Господ. Ако особа верује у враџбине и плаши се тога, онда ће таква његова вера сигурно добити потврду. „Онај ко много размишља о враџбинама, заиста може задобити невољу од својих мисли, ако Бог то дозволи“, писао је монах Макарије Оптински. – Човек ће поверовати да му је врач послао болест, почеће да брине и – разболеће се. За правог хришћанина клевета и поквареност нису страшни, јер врачевима и врачарама власт није дата од Бога.
У психологији је овај феномен познат као самоиспуњавајућа пророчанства, када људи сопственим поступцима и напорима несвесно остварују своја очекивања и страхове. Овај механизам се може илустровати развојем болести. Човек који се плаши да се разболи, или је, у односу на нашу тему, сигуран да га је неко “урекао”, у сталној је напетости и почиње да доживљава јак страх. Његов нервни систем је исцрпљен, способност тела да се бори против инфекција је смањена и, коначно, човек се разболи од природних узрока, јер стрес има снажан деструктивни ефекат на имуни систем. Нажалост, у овом случају, пацијентова вера у ефекте вештичарења, по правилу, још више расте и он пада у зачарани круг.
„Не буди радознао за догађаје у будућности, него живи у садашњости“, писао је свети Василије Велики. – Каква вам је корист да знате унапред? Ако будућност донесе нешто жалосно, зашто чамити у тузи пре рока? Да ли желите да будете сигурни у будућност? Испуњавајте оно што је прописано јеванђељским законом и очекујте да ћете уживати у благословима.”
Уместо да се плашите враџбина и да за све невоље кривите ближњег, који је нанео штету и урокљив поглед, треба да живите по јеванђелским заповестима, да будете свесни садашњости и да се не плашите преузимања одговорности. И у свим приликама – и повољним и жалосним – уздајте се у Бога, а не у људе, сећајући се да је Бог веран, а да је свако лажов (Рим. 3, 4).
свештеник Евгениј Мурзин
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: foma.ru
