Tako me zaboli kada mi prećutno kažu da nemaju nikoga. Glavom mi odmah prolaze njihove samoće, čežnje, nemiri. Svi oni muškarci koji su obećavali, a nisu ispunili. Svi oni dugo iščekivani susreti koji se nisu dogodili, a mogli su…
Njihove tuge su najtužnije jer sve što su radile u životu bili su pokušaji da sačuvaju sebe i učine ovaj svet boljim mestom za život.
Preziru površnost, banalnost, ljudsku nesmotrenost, a na to svuda nailaze.
Ne mogu da im pomognem, mogu samo da ih razumem, a ponekad je i to dovoljno…
Da žive negde u dalekom svetu, bile bi same, ali nemiri bi manje boleli. Ne boli samoća, boli sve ono što na nju podseća. Boli pritisak koji drugi nameću, bole pogledi, očekivanja…
Boli prazna soba u kojoj te niko ne čeka, boli isti raspored stvari, tišina. Boli noć koja nikako da se završi, boli zora koja nikako da svane… Koliko su samo ulagale u sebe, čitale, razmišljale, stvarale svoju ličnost i šta onda? Sa kim da podele manire na kojima su toliko radile? Kome to da daju? Kome, kada svet ide u nekom drugom pravcu, a one zbunjeno stoje negde na sredini?
I dalje su predivne, a same…
I dalje su prelepe, a neljubljene…
I dalje mirišu, ali uzalud kada je sve manje onih koji prepoznaju njihov miris…
Obrazovanje ništa ne garantuje, može samo da produbi svest o vlastitoj nemoći. Njihova nesreća je što su toliko svesne sveta oko sebe. Druge su se prilagodile, popustile i prepustile životu da ih nosi, a one to neće ili ne umeju.
Isplakaće svaku svoju suzu, odbolovaće svaku svoju bol… Smelo, dostojanstveno, gordo, više kao vrlinu nego kao nedostatak. Sve im je jasno, zato ih sve i boli…
Autor: Stefan Simic – Odjeci Ljudskog
