Нема дрвета без гране нити човека без мане – каже стара пословица. Оно што је, пак, карактеристично за огромну већину људи јесте изрицање судова о људима независно од тога имамо ли за то чињенице или не. Међутим, постоји и једно друго, узвишеније сазнање – да је људско биће немерљиво веће од свих његових порока заједно, грехова и недостатака. То је оно што би требало да нам привлачи пажњу.
Биографији скоро сваког човека постоји нешто срамно, нешто што је страшно и тешко споменути, али што се неизбежно враћа у човеково памћење и осећања, трујући цео његов живот. Чак и да постоји човек који самозадовољно изјављује да у његовом животу није било ничег таквог, онда највероватније сећања на било какво срамно дело и жеље су једноставно помрачене његовом сигурношћу у себе, што не може, а да не потврди његово духовно сиромаштво. Још горе од тога, најчешће ти ”исправни” људи бивају најокрутнији тирани, тврдоглаво одбијајући да то прихвате, као слепи човек, који одбија да верује у постојање светлости.
Али поставља се питање: да ли присуство мрачних сећања у човековом животу значи да га можемо посматрати кроз призму ових фактора, да га можемо ценити као безвредног? Можда једним делом, али човек је створен од много делова. И целокупна његова лична историја састоји се од епизода које су срамне, али и од блиставих и узвишених. А међу њима је велики број догађаја, релативно добрих или лоших, ако се тако може рећи, тако да је апсолутна већина њих одмах заборављена, јер не дотичу дубине живота. Међутим колико год да су заборављени, ови догађаји ткају сложену и непоновљиву личност сваког човека.
Али ми често олако изричемо казну и доносимо суд о некоме чак ни не познавајући различите чињенице његове биографије, већ много чешће на основу рекла – казала, нагађања, и сопственог мишљења које ничим није подржано. Ипак то на нас утиче тако силно, да наше мишљење сматрамо исправним. Али то уопште није тачно – није тачно у 99 одсто случајева, па и у 100 одсто случајева. Дакле, ако говоримо негативно, непријатно, и сумњичаво о неком човеку, онда ми неприметно говоримо о одсуству љубави према њему. И ово одсуство, па чак и одсуство жеље да у томе препознамо грешку, говори много о нама самима. Говори да смо тако далеко од истинског хришћанског живота.
Уосталом, љубав према човеку уопште не значи да треба бити слеп и непромишљен, то уопште не подразумева неку врсту самообмане. У вољеној особи видимо недостатке, пороке, и слабости, али изнад свих ових запажања стоји једно друго, узвишеније сазнање – да је људско биће немерљиво веће од свих његових порока заједно, грехова и недостатака. Свако људско биће је чедо Божије, које безусловно заслужује љубав. И сва тама што напада на њега и која је присутна у њему, и која је део њега, јесте само део који у већој или мањој мери утиче на његово цело биће, али која нема способност да га прогута неповратно, докле год живи на земљи.
Сама чињеница да још увек живи земаљски живот говори да његова историја стварања ”личне вечности” није још увек окончана, и да му Господ даје времена и шансу да опрезним корацима крене у преображај живота. И значење тих корака одређује се не очевидним делима за нас, људе, поступцима, већ снагом добре воље, свесног стремљења ка Богу. Господ сам може да процени право значење стремљења срца у контексту свих околности – унутрашњих и спољашњих – у животу човековом, у контексту тешкоћа које човек мора да превазиђе у свом стремљењу ка Богу.
Постоје две врло распрострањене саблазни у односу према ближњем. Прво би се могло дефинисати: ”Мислим шта ја мислим…” А то значи следеће: лукави нам шапуће хулне помисли против овог или оног човека, и ако их прихватимо као своје, оне ће почети да расту са деструктивном силом, претварајући наш живот у кошмар из које ће бити врло тешко избавити се. Како би се спречило развијање тако озбиљне духовне болести, као што су непријатељство или мржња, морамо да будемо пажљиви према себи, и да никада не примамо лоше помисли о другима. Опет, то не значи да особа није онаква каква нама изгледа. Понекад морамо да будемо и опрезни и пажљиви, чак и да избегавамо друштво одређених људи, али истовремено, не смемо да претпостављамо да знамо све о њима, да знамо заправо све што особа заиста јесте, управо зато што је човеков живот много сложенији од било какве одбојности коју можемо осећати према њему.
Друга саблазан је уско повезано са првом, и може се дефинисати речима: “Мислим да он мисли…” Ово је заправо поље зрело за обрађивање. Колико примера и случајева знамо када особа каже оно што други мисли? И опет, независно од тога да ли су наше сумње оправдане или не, не треба веровати тим помислима, јер непријатељ љуског рода управо тако и дејствује: он убацује једном хулне помисли о другоме, а другоме да овај први мисли лоше о њему. И само ако би један од њих одбио да верује помислима, да мисли добро о том човеку, и да се моли за њега, замисли лукавог биле би посрамљене.
Пре него што формирамо непријатељско мишљење о некоме, на основу наших запажања или сумњи – престанимо. Престанимо и сетимо се да свако од нас, без изузетака има нешто због чега се други могу окренути против нас. И ако ми сами не желимо да ”тамна страна” наше биографије постане основа нашег односа са људима, онда хајде да не верујемо ни мрачним гласинама, чињеницама, и мишљењима – не само зато што нису тачне, већ зато што не дефинишу пуноћу човекове личности.
Било би боље да будемо у заблуди мислећи добро о човеку, него да будемо у заблуди мислећи лоше о њему. Вера у добро у људима у сваком случају оставља човеку шансу да се поправи, чак иако се понео лоше. А то много значи! И ми не грешимо мислећи добро о човеку, чак иако су наше мисли наизглед неоправдане. Бог такође ”верује” у тог човека и свим силама садејствује да га исправи. У супротном, ако мислимо лоше, а наша подозрења нису оправдана, онда грешимо клеветом и осудом против другога, чак и ако је то само у нашем срцу. Али ако се испостави да смо ”у праву” у својим подозрењима, онда грешимо у томе што им се не одупиремо, и тиме, можда, садејствујемо у укорењењу зла у човеку. Јер веровање у туђе зло чудесно повећава вероватноћу да оно заправо пређе и на нас саме.
Спона састрадавања и љубави неминовно долази до изражаја у молитви, јер саосећање и жеља за добрим су оно по чему смо слични Богу, Који, више него што можемо да замислимо, жели спасење и пуноћу љубави и радости за сваког човека. И воља Његова за нас је да ми свесно и вољно постанемо саучесници Божанске бриге за свакога човека.
Дакле, веровање у ову могућност светости, пуноћу живота, веровање у човеково потенцијално јединство са Богом, вера у боље у човеку јесте све оно чему би сви ми православни хришћани требали да тежимо.
У општењу једних са другима, са сваким човеком без изузетака, блиским или далеким, прихваћеним или не, сетимо се свезе човека са Богом – свезе која заиста постоји, али коју не можемо да схватимо само силом разума. Запамтимо да једино љубав заиста познаје особу, јер га љубав види на посебан начин, у свој својој Богом створеној пуноти и лепоти; види га онаквим какав би он могао бити и …верује у остварење те могућности.
