Божија посета није увек у зрацима славе – понекад је у дрхтају руку, у кашљу који гуши реч, у очима пуним умора. Да ли смо спремни да Га дочекамо тамо где нам је најтеже да Га препознамо?
У маленом селу, у кући обраслој бршљаном и окруженој мирисним лавандом, живела је једна жена. О себи је мислила да је жена дубоке вере, чије је срце гори од искрене жеље да упозна Исуса Христа. Њене молитве су биле попут тихих песама упућених небу, а најчешћа међу њима била је: „Господе, дођи ми! Чекам те са нестрпљењем и жељом да ти служим свим својим бићем.” У својој машти, она је већ видела тај величанствени сусрет, замишљајући Христа у слави и моћи, окруженог анђелима.
Једног зимског јутра, док је снег нежно вејао и прекривао околину белим покривачем, зачуло се тихо куцање на вратима. Када је отворила, на прагу је стајао сиромашан човек. Његова одећа је била танка и поцепана, кроз њу је продирала зима, а руке су му дрхтале од хладноће. Лице му је било измучено, а очи тужне и уморне. Замолио је жену за мало хране, па да продужи пут.
Жена је одмах осетила нетрпељивост. „Немам времена за тебе“, одбрусила је, не желећи да је било шта омете у њеном ишчекивању Господа, размишљајући: „само ми је још овај фалио, у време кад би Господ могао сваког часа да ми дође.“ Затворила је врата пред убогим човеком, не размишљајући ни тренутак о његовој невољи.
Нешто касније, док је ватра у камину тихо пуцкетала, поново се зачуло куцање. На вратима је стајала болесна жена. Њено лице је било бледо, а у очима се огледала патња. Говорећи кроз кашаљ, замолила је жену за чашу воде и место где би могла на тренутак да се одмори, јер је била превише слаба да настави пут.
Жена је била изнервирана овим прекидом. „Чекам неког важног, немам сад времена за тебе“, рекла је нестрпљиво. Одбила је болесну жену без и трунке саосећања, поново се фокусирајући на своја очекивања.
Касније током дана, како се сунце полако спуштало, трећи пут је неко закуцао на врата. Овога пута, на прагу је стајао старац, са дубоким борама на лицу које су сведочиле о дугом животу пуном искушења. На леђима је носио тешки товар који је једва успевао да придржи. Замолио је жену за помоћ да накратко одложи свој терет и да се мало одмори, пре него што настави пут.
Жена је већ била фрустрирана. „Зар данас нико неће да ме остави на миру?“, прогунђала је. „Ја чекам Господа, а ви ме само ометате својим глупостима.“ Одбила је и старца, не показујући ни најмању жељу да му помогне.
Када је пала ноћ и тишина обузела село, жена је села поред камина, осећајући дубоко разочарење и гнев. „Господе, зашто ме ниси посетио?“, прошапутала је у мраку. „Цео дан сам те чекала, а и неки људи су ме само ометали својим јадним проблемима.“
У том тренутку, тихи, али продоран глас испунио је њену кућу, продирући дубоко у њену душу. Глас је био пун љубави и нежности, али и дубоке туге: „Три пута сам покушао да те посетим. Био сам онај сиромах кога си отерала. Био сам она болесна жена коју ниси хтела ни да погледаш. Био сам онај старац коме је требала твоја помоћ, а ти си га одбила. Сваки пут сам дошао к теби у облику оних које си сматрала сметњом. Али ти си била превише заслепљена собом и својим очекивањима да би ме препознала.“
Жену је прострела спознаја. Њено срце се стегло од стида. Схватила је да је у својој себичној жељи за величанственим доласком Христа пропустила да га дочека у лику оних који су јој били најближи и најпотребнији. Њена потрага за Богом била је заснована на погрешним претпоставкама, и у својој гордости и недостатку милости, пропустила је саму суштину Његовог учења.
Њена молитва се променила. Више није говорила ‘Дођи ми’, већ ‘Дозволи ми да Те пронађем’. И свет се чинио пуним знакова – јер сада је знала да Га не треба тражити на небу, већ у очима свакога коме је потребна помоћ.
