Михаил Девјатајев је, бежећи из немачког концентрационог логора, отео немачки бомбардер. Иако је њим морало да управља пет добро обучених пилота у исто време, Девјатајев је то урадио сам. Овај његов подвиг није само шокирао Немце, већ је изазвао и сумњу код његових сабораца. Како се све ово одиграло, испричала је учесница Великог отаџбинског рата, касније монахиња Лукина. У њеној причи се говори о чудесној помоћи коју је њему и другим затвореницима пружио Архангел Михаило.
О подвигу Михаила Девјатајева снимљено је више од 30 документарних и играних филмова, написан је огроман број прича, чланака и књига. Бекство из немачког концентрационог логора је у принципу феномен ван граница разумног и могућег, а отмица немачког бомбардера је још нешто невероватније. Није изненађујуће што је Михаил Петрович Девјатајев својим бекством, не само шокирао Немце, већ је и изазвао сумњу код својих. Као резултат тога, пилот херој, који је побегао из немачког заточеништва, прво је завршио у комунистичком логору.
Смершевци су дуго провели и скрупулозно смишљајући како је то да је једноставан Рус са села, који је завршио само курсеве у аероклубу, затим управљао малим војним авионом – ловцем, успео да подигне најновији немачки бомбардер Хеинкел-111 у небо? Штавише, пет стручњака је морало да управља авионом одједном, али је Девјатајев то урадио сам… Ипак Михаил Петрович је имао среће – после неколико месеци поступка рехабилитован је, па чак и одликован орденом хероја Совјетског Савеза.
Како се све то догодило испричала је учесница Великог отаџбинског рата, касније монахиња Лукина (Полишчук), којој се Девјатев поверио. Предајући Самарској епархијској управи седам свеска својих мемоара, једном приликом пред крај свог живота рекла је: „Ускоро ми је 90 година, време је да умрем, и заиста желим да кажем људима о великој сили Промисла Божијег у људском животу…“ Ово је њена прича о чудесној помоћи Архангела Михаила руским затвореницима.
Верници никада нису сумњали да је Бог током Великог отаџбинског рата у Русији, молитвама својих рођака и пријатеља, спасио војнике од очигледне смрти, али су то почели да пријављују много касније. Испричаћу вам једну невероватну причу за коју још мало људи зна.
У пролеће 1985. године, на позив регионалног Савета ратних ветерана, у Кујбишев је дошао Херој Совјетског Савеза, бивши војни пилот Михаил Петрович Девјатајев.
Име овог човека постало је легендарно одмах после рата. Укратко, прича о његовом подвигу је следећа. 13. јула 1944. Девјатајевљев борбени ловац је оборен у ваздушној борби код Лавова. Пилот је завршио у немачком заробљеништву. Крајем 1944. Немци су Девјатајева, заједно са осталим ратним заробљеницима, превезли на острво Уседом, где се налазио строго тајни центар за тестирање. 8. фебруара 1945. десет совјетских ратних заробљеника отели су немачки бомбардер и на њему побегли. Авионом је управљао Девјатајев.
Добро се сећам сусрета са Девјатајевим у фебруару 1945. године. У то време су се водиле тешке борбе и мишљењу војне команде, његова прича о бекству из заточеништва требало је да подигне морал трупа. Зато је 28-годишњи пилот путовао на фронтове и разговарао са борцима.
Године 1957. добио је орден Хероја Совјетског Савеза. Тада је објављена и његова књига „Бекство из пакла“, у којој описује како је са својим саборцима побегао из немачког заробљеништва.
Наравно, војни пилоти су разумели: оно што је Девјатајев урадио било је на ивици фантазије, чудо од чуда. Професионалци нису могли да разумеју: како је совјетски борбени пилот, који се први пут нашао у кабини најновијег тешког бомбардера Хенкел-111, успео за неколико секунди (!) да разуме његове системе управљања, покрене моторе, полети и слети. Он је сам завршио посао петочлане посаде.
Ово питање је заинтересовало и мене, па сам врло пажљиво слушала говор Михаила Петровича у клубу Строител. Приметила сам да се он као да се случајно са захвалношћу сећа извесног Михаила.
Десило се да смо после званичног састанка имали веома искрен разговор. Подсетио сам га на наш сусрет на фронту. Михаил Петрович је, очигледно, имао поверење у мене, па је одлучио да открије „тајну која га прогања“.
Одмах је „значајно прилагодио“ причу о свом бекству из заточеништва, за коју је цела земља знала: од тренутка када његов авион погођен, и када је падобраном слетео у немачку позадину, поред њега појавио анђео, који је уместо поздрава рекао: „Ти си Михаил – и ја сам Михаил. Анђео је тада говорио ове охрабрујуће речи на сваком њиховом састанку.
Анђео је био са њим у концентрационом логору Клајнконигсберг, а затим у концентрационом логору Сацхсенхаусен. Анђео га је пратио на трајекту када су Немци Девјатајева, заједно са 500 затвореника, одвели на острво Уседом, у концентрациони логор Пенеминде. На овом острву се налазила „истраживачка станица ваздухопловства“, аеродром, лансирне рампе за ракете В-1 и В-2, катапулт за вођене ракете и што је најважније, фабричке зграде у којима се припремало ново немачко тешко наоружање. Затвореници се нису вратили са овог острва, већ су доведени овде да раде тешке послове.
Анђео га је инспирисао на идеју да побегне из заточеништва немачким авионом. „Ти си Михаил – и ја сам Михаил“, рече Небески посетилац одлучно. И чим је Девјатајев у свом срцу поверовао у „немогуће“, догађаји су почели да се развијају убрзано.
Неколико пута су ратни заробљеници чистили снег око хангара, у којем је био смештен најновији двомоторни модернизовани бомбардер Хенкел-111, авион команданта ваздушне јединице. Девјатајев је чак неколико пута успео да се приближи трибини на којој су били приказивани тактичко-технички параметри бомбардера опремљеног радаром. Много тога што је видео остало му је у сећању. На посао их је пратио чувар, флегматични Немац који је често дремао седећи, држећи митраљез међу коленима.
„Ако ми се раније Анђео јављао спорадично, онда је 8. фебруара, на дан бекства, стално био у близини“, рекао је Девјатајев.
Бег је био испланиран – побећи ће управо тим авионом. Десет совјетских ратних заробљеника дотрчало до бомбардера, али се тада десило да нису могли да отворе врата пилотске кабине – испоставило се да су закључана. „Све је изгубљено!“ – помисли Девјатајев у очају, али Анђео је одлучно рекао: „Ти си Михаил – и ја сам Михаил!“
„Од неког тренутка, чланови „посаде” су већ радили муњевито, попут правих авијатичара, иако нико од њих раније није био у близини авиона”, написао је Девјатајев у својој књизи „Бекство из пакла”.
Стеге су већ биле уклоњене са крилаца и кормила, блокови испод стајног трапа, прекидачи укључени, али мотори нису прорадили. „Потребна нам је помоћна батерија да покренемо моторе“, помисли Девјатајев од Ангела. Тамо на тлу била су колица за за пуњење батерија„посаде“.
Тада су јасни, разумљиви савети и заповести уследили један за другим од Анђела. И покренуо се десни мотор, па леви. Авион излази из хангара ка писти, на коју у том тренутку слећу немачки ловци. Секунд чекања – а онда бомбардер покушава да полети. Први пут је био неуспешан. Анђео смирује и опет мирно објашњава, води, а истовремено потискује панично расположење „посаде“. Узгред, нико осим Девјатајева није видео Анђела.
Ловци су појурили за бомбардером, али је Хенкел успео да се сакрије у облаке. Тада је авион прелетео конвој немачких бродова, а два сата касније приближио се линији фронта. Совјетске противавионске батерије отвориле су ватру на њега, граната је пробила крило авиона, а гелери су пробили пилотску кабину. Након што је прошао баражну ватру, бомбардер је слетео иза совјетских линија. „Ти си Михаил – и ја сам Михаил!“ – рекао је Анђео радосно и више се није јављао Девјатајеву.
„Помогао ти је Архангел Михаило, твој небески покровитељ!“ – рекала сам Девјатајеву.
„Да, то је он“, климнуо је потврдно Михаил Петрович. „То је цела моја тајна“, додао је тихо, после паузе.
Узећу себи слободу да тврдим да је Бог послао свог Арханђела – Вожда Небеских сила – Архангела Михаила да помогне пилоту Михаилу молитвама његовог оца Петра Тимофејевича и мајке Акулине Дмитријевне. Све време рата молили су се Господу за спас свог сина, тринаестог у породици.
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор: „Благовест“, Самара
