Ako ih učimo da budu učtivi i pažljivi prema drugima, to se ismejeva među nevaspitanim i bezobraznim. Ako tražimo da budu kulturni i ljubazni, sprdaju se sa njima prostačine i divljaci. Ako im kažemo da budu vredni i da marljivo uče, smeju im se budući političari, tajkuni i kriminalci. Ako im kažemo da se ne tuku i sve rešavaju mirnim putem, napadaju ih nasilnici i siledžije.
Šta da radimo? Kako decu da vaspitavamo?
Ta pitanja postavljaju vaspitani roditelji. Oni koji su svoju decu vaspitali. Nevaspitani roditelji nemaju nikavih dilema. Njihova deca su nevaspitana.
Kako nevaspitanu decu vaspitati?
Bilo bi logično da se prvo prevaspitaju njihovi nevaspitani roditelji. Međutim, to prevaspitanje jako teško ide.
Zapravo, ko to treba da uradi?
Škola ne može da prevaspita nevaspitane roditelje. Pokušava da promeni njihovu nevaspitanu decu. Teško ide, jer nema podršku od države. Nevaspitana deca se vraćaju u porodice nevaspitanih roditelja. Država je potpuno digla ruke od vaspitanja dece u školama. Stvar da bude gora, država je zakonskim merama zaštitila nevaspitanu decu. Tako je država podržala nevaspitane roditelje da prave od svoje nevaspitane dece probleme u društvu.
Pošto država nema stroge kazne prema nevaspitanim roditeljima i njihovoj nevaspitanoj deci, oni smatraju da im je sve dozvoljeno i maltretiraju vaspitanu decu i njihove roditelje. Sistemski se to namerno radi. Nevaspitana vlast podržava nevaspitane roditelje i njihovu nevaspitanu decu. Krug zla je zatvoren. Dobro je ostalo izvan tog kruga i mora samo da se snalazi.
Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može, na opšte oduševljenje njihovih nevaspitanih roditelja, koje država direktno štiti.
Objasnio sam u ranijim tekstovima da se to namerno radi, da država ne kažnjava nevaspitane, jer se na taj način urušava škola, kao javna institucija, a roditelji i deca drže u stalnom strahu od nasilja. Doktrina neoliberalnog kapitalizma je upravo određena tim izazvanim strahom, jer se onda otvara veliki prostor za razvoj privatnog školstva, nasuprot nesposobnom javnom školstvu. U privatnom školstvu se to nasilje ne dozvoljava.
Pred tom udruženom silom zla, koju država brani, rušeći institucionalne temelje same države, ostali su nastavno osoblje, vaspitana deca i njihovi roditelji.
Šta može nastavno osoblje da uradi?
U kriminalizovanom društvu, gde je vlast korumpirana i izdajnička, gde se sve vrednosti namerno uništavaju, ne možemo tražiti od učitelja i učiteljica, nastavnika i nastavnica da rade ono što treba da rade institucije države zadužene za borbu protiv nasilja i agresije nevaspitanih članova zajednice.
Nastavno osoblje nije plaćeno da se obračunava sa nasiljem u školi, nego to moraju da rade odgovarajući državni organi. Nastavno osoblje mora da se bori za poboljšavanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, umesto da vodi rat sa nevaspitanim roditeljima i njihovom razmaženom decom.
Danas je nastavno osoblje u školama izloženo teroru nevaspitane dece i njihovih roditelja. Uplašeni su da bilo šta preduzmu, jer iza njih ne stoji država, pa se nastavno osoblje povlači pred bahatošću i bezobrazlukom nevaspitanih. To povlačenje daje novi podstrek za nasilje nevaspitanih. Umesto da budu strogo kažnjeni od strane državnih institucija, nasilnici povlačenje nastavnog osoblja smatraju svojom velikom pobedom i nastavljaju da luduju.
Tako pred naletom ludila nevaspitane dece i nevaspitanih roditelja direktno ostaju vaspitana deca i vaspitani roditelji. Nikoga više nema između njih.
Šta tada da se radi? Ko treba da zaustavi te nasilne ludake? To je pitanje koje muči vaspitanu decu i njihove roditelje. Ali, oni nemaju više vremena da misle o tome, jer su direktno izloženi nasilju.
Vaspitana deca počinju da pate u školi i osećaju se zlostavljanim. Sve što su ih roditelji učili, palo je u vodu. Sve se to urušilo pred naletom nasilnika. Deca nemaju snage sama da se izbore sa tim problemom. Vaspitana deca ne mogu preko noći da postanu nevaspitana. Ne mogu da promene svoje ponašanje.
Vaspitana deca postaju žrtve svoga vaspitanja.
Vaspitani roditelji se nalaze u velikoj dilemi. Šta da rade? Nešto moraju da preduzimaju. Ne mogu da ostave svoju decu na cedilu. Ne mogu da dozvole da im deca budu maltretirana. Ne mogu da pogaze svoje vaspitne principe.
Znam da se mnogo roditelja nalazi pred ovim problemom. Znam da je većina roditelja vaspitana i da su vaspitali svoju decu. Znam da je mali broj nevaspitane dece i nevaspitanih roditelja.
Zašto dozvoliti manjini da maltretiraju većinu?
Većina mora da se udruži. Većina mora da se organizuje. Većina mora da pokaže zube.
Dragi roditelji,
Jedini način da odbranite svoju decu i svoje životne vrednosti je da pokažete zube. Lepim vaspitanjem se ne mogu nevaspitani dovesti u red. Nevaspitani razumeju samo logiku sile. To njih plaši, jer su oni duboko u duši kukavice. Mekušci i jajare. Slabići, koji se hrane strahom neorganizovane većine.
Vaspitani roditelji moraju da se organizuju. Vaspitani roditelji moraju da nateraju državne institucije da rade svoj posao. Vaspitani roditelji moraju da preuzmu stvari u svoje ruke. Primorajte državne organe da rade posao za koji su plaćeni. Ne čekajte da se oni smiluju. Stanite uz svoju decu! Branite vaše vaspitne principe! Pokažite deci kako treba da se bore kroz život.
Nema predaje pred nasiljem! Uzvratite istom merom! To je jedino čega se nasilje plaši. Većina je na vašoj strani.
izvor: mojpedijatar.co.rs
