Дан 1: Селидба у нову кућу
Ноћ је. Мој воз креће у 00:39 са Јарославске железничке станице у Москви, а моја нова кућа чека на перону бр. 2. Први вагон је зелене боје. На њему је кинеским знацима написано „Москва-Пекинг”. Остали вагони су сиви и на њима ћириличним словима пише „Москва-Владивосток”. А преда мном је 9.300 километара, шест дана и девет временских зона.
Ови возови са двоспратним вагонима крећу са Казањске железничке станице у Москви на југ Русије: Њима ћете једног лепог дана стићи у Сочи на Црном мору. Извор: Пеги Лозе
У сваком вагону има 54 места. Мој вагон је препун. Нови суседи седе у тишини. Воз полако креће, а светла Москве постепено нестају.
Кондуктер је проверио карте и сада почињу рутинске активности. Поједини људи сакривају пртљаг. Један човек ми помаже да сместим велики кофер иза кревета. Други припремају кревете и покушавају да се попну на лежајеве а да не ударе остале путнике. На другом крају вагона људи стоје у реду. Мора да је тамо тоалет. А сада је време за шољу чаја – поред кондуктерове собе се увек налази велики самовар са бесплатном врелом водом.
Време је за спавање. Ритам точкова нас испраћа у царство снова… па-дам, па-дам, па-дам.
Дан 2: Сунце нас негде буди
Моје прво јутро у руском возу. Не знам где смо. Старија жена до мене каже ми „Доброе утро!” Напољу сија сунце, а ми пролазимо кроз сеоце са разнобојним дрвеним кућицама.
Ред вожње између великих градова је у нереду. Поред редовних путничких линија има и много теретних возова. Извор: Пеги Лозе
Разговарамо са младом женом која седи испред нас. Зове се Марија и живи у Москви. Иде у посету родитељима који живе у малом граду на Уралу. Ради у компанији за израду намештаја, чита уџбенике француског и воли Санкт Петербург и Москву. Али Француску више воли. Њен дечко је из јужне Француске и она машта о томе да се пресели код њега.
Кажем јој да планирам зими да идем у Сибир. Она ме пита имам ли одећу – „Требаће ти ’шуба’ (бунда)”, каже она. Затим ме учи које све врсте бунди постоје. Каже да је најбоља бунда од овчијег крзна. Вероватно се може наћи за пристојну цену.
Гледам како цео свет пролази… Уствари, што даље идете на исток брезе су све дебље и заклањају вам видик. Извор: Пеги Лозе
Маша силази у Јекатеринбургу. На станици је чекају родитељи. Када сам једне зиме била у Краснојарску, купила сам топлу јакну и преживела чак -45 степени! Остала сам у контакту са Машом и понекад се чујемо преко Скајпа. Она се већ удала и преселила у Француску.
Дан 3: Нешто оригинално улепшава свакодневицу Транссибирске железнице
У сваком вагону се налазе по два кондуктера (најчешће су то жене). Један ради док други спава. Преко дана је у нашем вагону кондуктер жена од око 40 година. Има кратку плаву косу, зове се Олга. Рекло би се да је врло стриктна и добро организована. Забрањено је пушење и употреба алкохолних напитака, па она мора да опомене поједине мушкарце у дну вагона. Није то ништа нарочито, она очигледно зна шта ради. Када сам ишла да узмем топлу воду за чај, поставила ми је типична питања: одакле сам, шта радим у Русији и зашто, побогу, више волим возове. „Ми ретко виђамо туристе у обичним возовима, они најчешће путују луксузним возовима са хотелским смештајем. А туристи који путују са нама ретко говоре руски”, каже Олга.
Спријатељите се са кондуктером! Ваше путовање ће бити занимљивије и удобније. Извор: Пеги Лозе
На следећој станици у Новосибирску имамо паузу од десет минута. Воз креће тачно на време, али ипак имамо времена да прошетамо. Жене на станици продају хлеб, палачинке, воду, рибу, бобице и мараме – то је све што ти треба за живот у Русији.
Наша „дневна кондуктерка” Олга уопште нема слободног времена, али је ипак изашла из воза и позвала ме да одемо до станице по сладолед. Питала сам хоћемо ли стићи да се вратимо пре него што воз крене. „Не брини, без мене неће кренути”, каже она. Обавестила је колеге и узела ме за руку. Прешле смо пругу иако је то забрањено и отишле до станице. Купиле смо два „пломбира”. То је традиционални сладолед од ваниле, чувен још из совјетског доба. Чим смо се вратиле на вагон, воз је кренуо. Била је то забавна шетња.
Дан 4: Нова лица, нове приче
Негде усред Сибира, између Новосиба, како мештани називају „сибирску престоницу” (Новосибирск) и Иркутска, у близини Бајкалског језера, скоро сви моји суседи сиђоше са воза. У градићу Јурга у наш вагон уђе велика група младића, будућих војника. Не праве буку – вероватно се питају како ће им бити у војсци. Разговарају са мајкама преко телефона.
Ове типичне чаше за чај су много добре на путовању. Можете и да их купите као сувенир. Извор: Пеги Лозе
У другом градићу уђе велика група старијих мушкараца. Кожа им је смеђа, али бледа. После неког времена један од њих се окрену ка мени и поче да ми се удвара. Рекох му да сам из Немачке, а он се чак мало љутну. Није могао да поверује. Затим поче да дискутује са пријатељима о мојој националности.
Ти људи иду са севера. Око пет месеци су радили на неком налазишту нафте у поларној области. Сада се враћају на југ код својих породица, али само на два месеца. Кажу ми: „Знаш ли да пет месеци нисмо видели жене нити било које друге људе? Само смо гледали једни друге”. И ови ће се ускоро одморити и „подоћи”, као и они будући војници. Извадиће димљену рибу, бели лук и хлеб. И пиво и вотку, разуме се. Кондуктер им неће забранити ако се буду лепо понашали.
Дан 5: Време је за покрет
Ујутру смо за само неколико минута прошли поред великог Бајкалског језера. Сунце се подизало изнад воде, а ја сам пожелела да притиснем тастер „стоп” само да бих што дуже уживала у погледу.
Јутро на Бајкалском језеру. Уживајте у најлепших 30 минута на шестодневном путовању Транссибирском железницом. Извор: Пеги Лозе
Радници са севера одлазе један по један, а сви војници излазе заједно у граду Чита. Све је више слободног места, а то ми сада највише треба. Истина, сваког дана може да се изађе из воза и мало прошета, али мени то није довољно. Моје ноге, руке, мишићи и кости такође жуде за простором.
Поред мене седи нова путница. И она се зове Олга. Некада је играла одбојку, али је оперисана па више не може да игра. Иде на одмор са породицом негде у близину Хабаровска. То је на истоку, али није много далеко. Путује сама у вагону за четири особе.
Дан 6: Збогом кућо моја са брезама, сунцем и точковима
Свакога дана прелазимо бар по једну временску зону. Свакога дана видимо на стотине и хиљаде бреза, и већ смо се навикли на ритам клопарања точкова. А сада? Сада морамо даље.
Заиста је јединствена ствар у путовању возовима преко целе Русије што ви морате живети са „апсолутним“ странцима и непознатим људима у нечему што је исто као велика и дугачка кућа. У одређеном периоду они су вам као чланови породице, с тим што могу да вам кажу што год пожеле јер тешко да ћете се икада поново срести. И заиста, често кажу БАШ СВЕ – о својој породици, о своме схватању политике и света, о љубави, смрти и вери. Будите спремни на то и отворени, и уживајте у путовању!
Најјефтинија карта од Москве до Владивостока кошта око 5000 рубаља (73 еура).
Izvor: rs.rbth.com
