Док сам седео у кафићу са мојим пријатељем, протојерејом Василијем Родосом, пијући шољу кафе уз покоји залогај, приметили смо како је иза мене стао бескућник. Човек се загледао у нашу храну, тако да га је отац Василије питао да ли је гладан. Одговорио је са ентузијастичним ,,да“, и када га је отац питао шта би волео да једе, он је рекао ,,јаја и кобасице“.
Отац Василије му одговори да ту нису имали такав доручак, али му је дао новац да купи негде другде. Док се одигравао овај разговор са бескућником, други човек, од око тридесет година, је стајао близу, слушајући сваку реч.
Када је бескућник отишао, младић нам је пришао и суочио нас са питањем: ,,Како можете да дате новац наркоману? Не чините му добро тиме што му дајете новац. Нисте ли ви људи Божији?“
Рекао сам му да није наш посао да било коме судимо, на шта је он одговорио, непријатељски, ,,да ће он само са тим новцем купити дрогу. Нисте баш промоћурни!“
Казао сам да сам и раније радио са бескућницима, да је човек био гладан и да му је била потребнаа наша помоћ. На то он рече само презриво: ,,Здраво!“ и одшета.
Жена која је седела за оближњим столом добаци нам: , ,,Добар одговор!“ а онда приђе нашем столу. Клекла је поред мене и са сузама у очима се представила као социјални радник, рекавши да тренутно пролази кроз тешку ситуацију, и да јој је случај који се управо одиграо пред њом доста помогао.
Онда сам овој жени испричао причу о томе како сам једном шетао са старим епископом Руске Цркве, и како смо уочили прљавог бескућника како иде према нама. Коса овог човека је била улепљена, са дугогодишњим слојевима прљавштине, и носио је одрпану одећу. Ципеле му нису имале ђонове, тако да сте сваким кораком могли да му видите табане.
Инстиктивно сам епископа зграбио за лакат и покушао да са њим пређем улицу. Епископ је питао зашто, и ја сам рекао: ,,Гледајте, ка нама иде чудак“. Епископ одговори да нећемо прећи улицу већ ћемо наставити напред.
Када смо били тик испред човека, епископ је застао, узео његову прљаву руку и ставио у њу новчаницу од двадесет долара, покривајући је са чудаковом другом руком. У том тренутку човек нас је погледао у очи, без да је ишта рекао. А ја сам у том погледу угледао најплавље, најчистије очи које сам икада видео. То нису биле очи бескућника, нити очи лудака, већ очи испуњене мудрошћу и светошћу.
Док смо одлазили, споменуо сам човекове очи, на шта је епископ одговорио: ,,Управо смо не знајући сусрели анђела, и били смо пред пробом“, цитирајући речи Светог Писма: ,,Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле“ (Јев. 13:2).
Пошто је социјална радница отишла, човек који је седео близу рече: ,,То је прелепа прича, расплакали сте моју жену.“ Тај пар је све време слушао шта се прича.
Тренутак касније, вратио се младић који нас је испрва тако строго осудио. Пришао нам је, затражио опроштај што нас је осудио и рекао да је управо видео бескућника како купује воће и јогурт са новцем који смо му дали. Устао сам, загрлио га, а онда смо се растали…
Са љубављу, отац Трифун. за Аутор:: Пријатељ Божији
