Овај догађај се збио у водама Саронског залива крајем 20-ог века. Испричала га је једна од најугледнијих ученица Светог Порфирија, која се касније и замонашила.
У једном од приобалних приграђа Атике, одржавало се женско такмичење у пливању.
У такмичењу је учествовала и једна изузетна девојчица, Ана, која је била првак у пливању и рођака монахиње, ученице Светог Порфирија. Још једна Анина другарица, која је била одлична у овом спорту, такође је учествовала.
Ана је, поред одличних резултата у пливању, била врло лепо васпитана. Била је побожна, племенита и великодушна и сви су је волели.
На сам дан такмичења, пуно људи се скупило на месту догађаја. Међу њима су били и родитељи две девојчице. Када је трка почела и учеснице зашле дубоко у море, Ана је значајно водила. Њена другарица је пливала иза ње.
Одједном је Ана крајичком ока видела како њена другарица, обухваћена грчем, нагло нестаје испод воде. Одмах је прекинула трку и отпливала до ње. Нажалост, спасиоци нису одмах уочили несрећу. Када је Ана пришла, њена другарица је остала без снаге. Чак је, борећи се за живот, ухватила Ану за врат и обе су потонуле. Када су са плаже чули шта се десило и пожурили ка њима, пронашли су обе беживотне.
Можемо замислити кроз какав су бол прошли родитељи, а са њима и њихови ближњи, посебно за Аном, хероином љубави. Вест о Анином херојском чину се брзо проширила и дотакла и срца многих људи широм света. Није се истицала у само пливању, већ и у великом спорту самопожртвовања, са спас свог ближњег! Испунила је божанске речи Господње.
Академија Атине је наградила Анино херојско дело, уручујући награду њеној мајци. Она је била скрушена и у шоку.
Тада је духовна кћерка Светог Порфирија, монахиња, одлучно реаговала. Утешила ју је, укрепила у вери, и усрдно се молећи за њу, Бог ју је у патњи умирио, просветлио, па је благодарила Богу за кћерку хероину коју јој је дао.
Ана, ова света душа, видећи како је монахиња помогла њеној мајци (како је то видела, сами Бог зна), желела је да јој се захвали. Десила се чудесна ствар:
„Било је подне“, причала је монахиња. „Одједном се врата моје собе отварају и улази Ана, сва у бљештавом сјају и са благим осмехом! Испрва сам се потресла, али ме је одмах преплавилa божанска радост. Немо сам је гледала. Тада је њен глас био миран и умилан. Рекла ми је: Господ ми је дозволио да дођем да ти се захвалим што си помогла мојој мајци. Реци јој да се нисмо мучиле. У том тешком тренутку, наш Господ, наш Христос се појавио. Смешећи се, рекао нам је:
„Ако желите, послаћу вас назад земаљском животу. Шта желите: да се вратите назад, или да пођете са Мном?“ И одабрале смо да идемо са Њим! Нико не може да види Његову Божанску лепоту и изабере нешто друго, сестро.“
Затим је додала, уз још више љубави: „Због добра које си учинила мојој мајци, казаћу ти једну тајну Раја. Многи добри и врлински људи долазе овде. Свештеници, јеромонаси и главе породица верују да ће добити прво место у Рају. Али, прво место припада онима који жртвују свој живот за друге! Онима који следе Христову жртву! Он Сам ми је ово рекао и остварило се, оставивши ми неописиву радост и умилење.“
Извор: Вибер група Заједница Православље