Putovanja su najbolji način da upoznamo svet oko sebe i da steknemo nova iskutva. Izlazeći iz poznate okoline i lutajući po novim krajevima, upoznajući drugačije i zanimljive ljudi, mi pokušavamo da svoj život učinimo bogatijim i lepšim. Danas se sve više ljudi odlučuje da se otisne na put u daleke i egzotične krajeve, a razvoj tehnologije i proces globalizacije čine sve što nas okružuje mnogo dostupnijim.
Upravo na takva putovanja u daleke i neobične krajeve ide i Edin Krnić iz Crne Gore. On je do sada obišao preko stotinu zemalja, a svake godine se otisne u neku novu avanturu. Voli da istražuje, a dešava se da se i vrati u neki kraj koji je već obišao. Svoja iskustva ne bi menjao ni za šta na svetu, a najveća podrška u njegovim poduhvatima je upravo njegova divna porodica.
Samo za Telegraf.rs. je govorio o svojim podvizima, lepotama onoga što je imao priliku da vidi i tome kako su ga neka mesta i ljudi pozitivno iznenadili.
Ideju da putuju po svetu je imao još kao srednjoškolac, a evo šta ga je motivisalo na takav korak.
– Kao što sve dobre ideje u životu dolaze spontano, tako je i moja sklonost ka putovanjima nastala sasvim spontano, u vreme dok sam još bio srednjoškolac. Završio sam srednju turističku školu, a nakon toga upisao fakultet za turizam u Sarajevu, misleći da ću jednog dana možda biti turistički vodič.
Ta se zamisao nije ostvarila, ali se iz nje izrodila jedna druga – da sam ja danas u ulozi putnika, a ne vodiča, ali i da sa drugima delim svoja iskustva i vrlo rado pomažem onima koji vole putovanja na neke neobične destinacije, gde je procedura za dobijanje vize često komplikovana.
Zbog ratova u bivšoj Jugoslaviji izgubio sam deset godina života. I ne samo ja, nego i svi ljudi mojih godina koji su mogli da sagledaju jasno život iz vremena pre rata, kao i onaj za vreme sankcija i inflacije.
To me je nagnalo da shvatim da je život suviše kratak i da je svrha i smisao čovekovog postojanja da upozna što više može planetu na kojoj živi. Moj je cilj da obiđem cio svet, a ako tehnologija u budućnosti pruži mogućnost za putovanja izvan naše planete, spreman sam i za takav izazov, naravno ukoliko budem imao sreće da toliko dugo poživim – ističe on.
Edin živi u Tuzima, desetak kilometara od Podgorice i voli da provodi vreme sa svojom porodicom.
– Kad nisam na putovanjima, sve vreme provodim u svom rodnom mestu sa svojom porodicom. Od svoje dvanaeste godine sam zanatlija, a zanat sam nasledio od oca. U pitanju je autolakirerska delatnost. Taj je posao u našoj porodici tradicija, tako da se i moj sin sada vrlo uspešno bavi ovim poslom i zbog toga sam jako ponosan – navodi on.
Do sada je obišao ukupno 111 zemalja.
– Da ne bih pojedinačno nabrajao svaku od njih, navešću ovde samo one države koje su na mene ostavile naveći utisak, a to su: Palestina, Severna Koreja, Etiopija, Namibija, Madagaskar, Uganda, Zimbabve, Bolivija, Indija, Tajland, Japan i Indonezija – kaže on.
Na njega je najveći utisak ostavila Palestina, a razlozi za to su brojni.
– Navešću samo neke: pre svega, Palestina je stota zemlja koju sam posetio, te stoga za mene ima simboličku vrednost. Pored toga, u Palestinu sam išao kako bih se svojim očima uverio da li je moguće da u 21. veku još uvek postoje otvoreni koncentracioni logori, bez bodljikave žice. I zaista je tako.
Palestinci su najobespravljeniji narod na planeti. Moja poseta Palestini imala je za cilj prikazivanje prave istine o onome što se tamo zaista događa. Mene niko ne finansira, pa nisam dužan da subjektivno izveštavam. U javnosti se različito gleda na problem Palestine, ali verujte da vam iz prve ruke mogu reći da se tamo krše elementarna ljudska prava. U simboličkom smislu, borba Palestinaca za slobodu i ravnopravnost uvek me podseća na moju borbu tokom putovanja, kada sam usamljen i daleko od svog zavičaja i kada ne znam šta me može snaći – kaže Edin.
Bilo je više događaja koji su na njega ostavili jak utisak, ali bi on posebno izdvojio kupanje među glečerima u laguni Jokursarlon na Islandu.
– Adrenalin me je toliko šibao da nisam bio svestan da se kupam u vodi koja je oko nultog podelka. Pred sam put za Island sam doneo odluku da se okupam među glečerima, ma koliko hladno bilo.
Kada sam stigao na mesto gdje to mogu da isprobam, bio sam toliko uzbuđen i pun pozitivne energije, da nisam mario za hladnoću niti za eventualne posledice, jer je od mesta gde sam se kupao najbliža bolnica bila udaljena 63km, a razna obaveštenja i znakovi su kazivali da je strogo zabranjeno gaziti po glečerima, dok se niko nije setio da postavi znak da je zabranjeno i kupanje. Na sreću, zdravo sam uronio i izronio iz ledne vode. Iskustvo je bilo nezaboravno – ističe on.
Na svojim putovanjima je imao priliku da upozna pravog kralja, što je ostavilo jak utisak na njega.
– To je bez izuzetka moj susret sa kraljem sultanata Džogdžakarta, na ostrvu Java u Indoneziji, Pakuom Alamom X. Imao sam jedinstvenu priliku da prisustvujem njegovoj inauguraciji i da kao običan turista budem u prvim redovima zvaničnika, kao i da razgovaram sa njim lično. Samo da objasnim čitaocima: to je događaj koji se događa izuzetno retko, jer je krunisanje jedan redak čin koji se može desiti jednom u 10 godina, a isto tako u 50 ili više – iskren je Edin.
Bilo mu je teško da izdvoji državu koja mu je posebno draga, ali je ipak naveo Etiopiju i Namibiju.
– Razlog tome je susret sa plemenima i izlazak iz civilizacije, gde sam na nekoliko dana praktično bio otcepljen od savremenog načina života i tehnologije. Tu posebno želim da naglasim svoj boravak među pripadnicima Himba plemena, koje je na mene ostavilo veoma snažan utisak. Sa njima sam proveo dve noći i tri dana. Poglavica Boni mi je rekao da sam bio prvi stranac koji je ikada imao privilegiju da boravi zajedno sa njegovim plemenom, jer je tako nešto zabranjeno – kaže on.
Iako je obišao veliki broj zemalja, ipak ističe da je njegovo srce ostalo u rodnoj Crnoj Gori.
– Ali budući da sam proputovao mnogo zemalja, logično je da ima mnogo mesta u kojima bih mogao da živim, a to su između ostalog: Tajland, Zanzibar, Španija i Portugalija, a dodao bih tu još i Island, kad klima na toj ostrvskoj državi ne bi bila tako surova – navodi Edin.
Što se hrane tiče, imao je priliku da proba brojne lokalne specijalitete, koji se baš i ne viđaju svaki dan.
– Na svim putovanjima uglavnom jedem lokalnu hranu koju prave žene u svojim kolibama i prodaju je pored puta. Taj je trend veoma izražen u zemljama trećeg sveta, a najdraže od svega mi je pojesti nešto baš u takvim kolibama, kao recimo dinstanu junetinu sa povrćem koja se može naći na mnogim mestima u Africi. U azijskim zemljama često probam nešto egzotično. Uglavnom su to razni ineskti: skakavci, škorpioni, tarantule i tome slično – priznaje on.
Imao je priliku da se uveri iz prve ruke i kakav je noćni život u brojnim svetskim metropolama.
– Verujte da je to relativno. Iznenadio me je noćni život u Severnoj Koreji, jednoj državi čvrstog sistema vladavine, gde sam video da je noćni život sličan onima u mnogim evropskim državama, što je za mene bilo nezamislivo pred sam polazak u Pjongjang.
Kontrast takvom noćnom životu je recimo jedan Rio de Ženeiro, gde se ljudi ludo provode do ranih jutarnjih časova. Dok su ljudi u noćnim klubovima Severne Koreje ili ipak nekih arapskih zemalja pristojno i otmeno obučeni i ponašaju se odmereno, u Riju ili Bangoku iz noćnih klubova izlaze oskudno odevene djevojke i muškarci, ima dosta muškaraca odevenih kao devojke i obratno, a nisu retkost i nepristojni prizori na trotoarima i šetalištama.
Ne želim da ulazim u to šta je od toga moralno odnosno nemoralno, jer je moral nažalost postao relativna stvar, samo dajem poređenje između onoga što je trend u zapadnom odnosno istočnom svetu – ističe on.
Priznaje da je pre polazak u Severnu Koreju imao drugačiju sliku o toj zemlji i njihovom načinu života, najviše zbog priča koje je čuo iz medija.
– Međutim, moj boravak u toj državi me je uverio u nešto potpuno suprotno. Tamo ljudi žive sasvim pristojno, uživaju mnoga prava, osim što je političko uređenje takvo da je sloboda kretanja u samoj državi i van nje ograničena, te da tu privilegiju imaju samo određeni pojedinci.
Šokirao bi vas podatak kakav je njihov sistem obrazovanja, koji funkcioniše savršeno i gde su njihovi đaci tako pristojni i vaspitani. Pomenuo bih dečiji dom u Vonsangu, gde deca imaju kompletne sportsko-rekreativne sadržaje i da u datom momentu ne znate da se nalazite u Severnoj Koreji, pomislili biste da ste u nekoj od bogatih država sveta.
U univerzitetima i bibliotekama možete izabrati jednu od par stotina hiljada knjiga na raznim jezicima, koju kompjuterski birate, a ona vam na lice mjesta stiže pokretnom trakom. Što se tiče ulica, gradova i metroa, higijena je na besprekornom nivou, a o tome se brinu građani koji pored komunalnih službi, sami čiste reon ili kvart u kojem žive ili rade. Mnogi evropski gradovi ne bi se mogli pohvaliti takvim nivoom čistoće – navodi Edin.
Priznaje da mu porodica pruža punu podršku u svemu što radi.
– Da nije njihove podrške, sigurno da ne bih mogao ostajati mesecima daleko od svoje kuće i svoje države. Takođe moram da naglasim da je moja sreća što su mi deca već odrasla u ovom trenutku, jer verovatno bi to bilo teže da su oni manji. Osim roditelja i dece, tu je i moj brat koji pazi na posao i decu dok me nema u Crnoj Gori – kaže on.
Već petnaestak godina aktivno putuje i to uglavnom od septembra do maja, pa Novu godinu retko čega u Crnoj Gori.
– Biram tople destinacije na južnoj hemisferi, dok je na severnoj zima, tako da sam na svojim putovanjima uglavnom “u letu”. Bude tu i izuzetaka da odem na neku hladnu destinaciju, ali to bude veoma kratko, a posećujem ih zato što volim da vidim i nešto drugačije, jer nisu baš sve atraktivne destinacije samo tamo gde je toplo, kao npr. Island, Aljaska, Antarktik, Severna Kanada, Sibir, Skandinavija, Grenland itd – ističe on.
Naglavaša da se do sada nijednom nije zabrinuo za svoju bezbednost, zašto što ima jako dobru komunikaciju sa lokalnim stanovništvom.
– Tako da čak ni na najopasnijim destinacijama nisam nailazio na neprijatnosti ili neprilike. Ovde mogu izdvojiti nekoliko gradova u kojima sam bio više puta, a da pri tom nisam imao ni najmanjih problema, a to su: Rio de Ženeiro, Sao Paolo, Bogota, San Salvador, Meksiko Siti, Manila, Kejptaun ili Johanesburg.
Da biste izbegli bilo kakve neprijatnosti i probleme, najbolje je biti neupadljivo odeven, a pri sebi nemate tehničkih stvari i torbice, koje su privlačne za džeparoše. A ukoliko i nosite kamere, rezervne baterije ili telefone sa sobom, najbolje je sve to spakovati u neku sportsku torbu i okačiti o rame i slobodno se kretati gradom, bez mnogo vrdanja oko sebe – savetuje Edin.
Ispričao nam je i kako ljudi reaguju kada čuju da dolazi iz Crne Gore i sa područja Balkana.
– To zavisi od destinacije u kojoj boravite. Ukoliko se nalazite u zemljama trećeg sveta, pojam Jugoslavije za njih još uvek ima svoje značenje, pogotovo za starije generacije, u šta sam se uverio u Severnoj Koreji, dok su za mlađe naraštaje najbolji ambasadori naših republika naši sportisti.
Primetio sam da je kod mladih ljudi u svetu Crna Gora prepoznatljiva po fudbalerima kao što su Stefan Savić, Stevan Jovetić i drugi, ili Srbija po Novaku Đokoviću i uglavnom je takva percepcija kod svih. Mnogo manje mladi u svetu države posmatraju kroz njihov identitet – kaže on.
Ističe da svoja putovanja finansira samostalno, a onda se osvrnuo i na njihovu cenu.
– Svoja putovanja finansiram samostalno. Kao što sam na početku ovog intervjua pomenuo, radim od svoje dvanaeste godine. Na svojim putovanjima boravim u jako skromnom smeštaju i ne rasipam novac na skupe hotele i luksuzne vile i restorane. Nisam probirljiv u jelu.
Štaviše, volim da probam lokalnu hranu koja uglavnom nije skupa. Tako da su mi najveći troškovi avionske karte i posete nacionalnim parkovima dok boravim u Africi ili određene aktivnosti kao što su ekstremni skokovi iz aviona, ronjenje sa ajkulama i slične stvari koje volim da probam – dodaje Edin.
Izvor: telegraf.rs