Jedan od najboljih ruskih onkologa i hirurga došao je u jednu emisiju kako bi gledaocima saopštio svoju priču o brobi protiv raka
Četrdesetogodišnji Andrej Pavlenko uradio je oko 2500 opracija prilikom kojih je uklanjao maligne tumore. Ali nedavno je i sam otkrio da ima rak želuca i to trećeg stepena.
Andrej je radio danonoćno, pa mu gust radni rasporode nije dozvolio da sam oseti znake koje mu je telo slalo.
Stručnjaci su mu saopštili: rak želuca trećeg stepena. Ali sjajni hirurg nije dozvolio da ga ova vest obezhrabri. Andrej je odlučno ušao u borbu protiv smrtne bolesti. Štaviše, počeo je da vodi vlog i da ljude informiše o toku lečenja i postepenom poboljšanju svog stanja. Pavlenko je imao samo jednu misiju: ubediti obolele od raka da rak nije neizlečiv.
Izgleda da mu to polazi za rukom. Prema nedavnim pregledima, primarni tumor se smanjio za polovinu. Andrejeva supruga i njegovih troje dece daju sve od sebe da mu pomognu da se izbori sa bolešću.
Teška dijagnoza je prisilila Pavlenka da potpuno promeni svoj način života i ishrane.
“Sada kod kuće jedemo samo kuvanu hranu. So i pušenje smo potpuno izbacili (a to smo uvek voleli). On je jak čovek, jači od svih nas. Sada kod njega primećujemo samo jaku i pozitivnu želju za životom,” rekla je njegova supruga Ana.
Kolege hirurzi i studenti medicine koji sarađuju sa Andrejem, odlučili su da svi obriju glavu kako bi podržali svog kolegu u borbi protiv bolesti.
“Došavši na posao, video sam da svi nose kape. Ali obično u operacionoj sali stavljamo hirurške kape pa nisam obratio pažnju. Ali kada su momci ustali i svi skinuli kape, pale su teške muške suze,” priznao je Andrej.
Kakva je sada prognoza, da li znate?
Moja prognoza posle uspešne hemoterapije značajno se poboljšala: imam oko 50% šanse za izlečenje, tzv.”petogodišnje preživljavanje.” Ovo se smatra dobrim rezultatom lečenja u onkologiji.
Srećan sam da sam bio u grupi u kojoj je moj tumor osetljiv na hemioterapiju.
Da ste pregled obavili pre godinu dana, da li biste uspeli da sasečete bolest u korenu?
Pre dve godine, pre nego što sam dobio dijagnozu raka želuca, uradio sam gastroskopiju, ali osim gastritisa nisam pronašao ništa. Siguran sam da bi, da sam uradio gastroskopiju pre godinu dana, rezultat bio isti. Kod nas u Rusiji preovlađuju infiltrirani, takozvani nisko diferencirani oblici, koje je prema podacima endoskopskog pregleda u ranim fazama vrlo teško otkriti. Ako je tumor veličine do jednog centimetra, mi nećemo videti promene na sluznici, jer sve je to u dubini, čak i najiskusniji lekar možda ništa neće primetiti.
Tokom intervjua, Andrej je objašnjavao da je veoma bitno da se pacijent i doktor dobro slože oko lečenja. Na pitanje novinarke, kako da znamo da li nas leči dobar doktor, Andrej odgovara: “Dobar doktor mora da zna da je pacijent uplašen i da ima razna pitanja. On mora da zna odgovor na svako njegovo pitanje.”
Da li savetujete traženje drugog mišljenja?
Da. Savetujem da se ne stidite, da kopate, tražite, raspitujete se. Ako znate da tamo neka klinika radi takvo i takvo lečenje, slobodno tražite drugo mišljenje.
Kakav ste vi pacijent s obzirom da ste onkolog? Da li ste primetili neku razliku, da li ste naučili nešto što niste znali sada kao pacijent, kao osoba koja ima tu tešku bolest?
Ja sam ipak bio u prednosti – onkolog sam, imam puno prijatelja. I nisam naišao na biokratsku mašinu koju imamo. Nisam nigde čekao, ni u jednoj fazi lečenja nije bilo gubitka vremena. Ali lično poznajem pacijente koji po nekad provedu po dva ili dva i po meseca u redovima za beskrajne konsultacije. Taj gubitak vremena za pacijenta koji ima treći ili četvrti stadijum raka nije veliki gubitak, ali za pacijenta koji je na početku bolesti je presudan, jer upravo bolest u tim mesecima može preći u drugu fazu.
Saznao sam da su naši pacijenti u teškim uslovima. Bio sam pogođen, mada sam već znao dosta, ali mi bukvalno nemamo psihološku podršku za pacijente koji padaju u depresiju zbog bolesti. Nikad nisam bio sklon depresiji ali u tim stadijumima života ljudi se teško izvlače iz depresije.
Bilo mi je otkriće da to što si bolestan boli najviše. Postajao sam razdražljiv, osećao sam sažaljenje prema sebi. Iznerviraju vas sitnice, čak i porodica vas nervira, čak i deca. I ponekad morate da odete i budete sami negde.
Međutim, važno je tada da je porodica u blizini, da su deca u blizini, da su vam prijatelji tu…
Tog pacijenta u sebi morate da ugušite i živite kao normalna osoba ali eto koja mora da ide na terapiju.
Kako ste rekli svojoj ženi da imate tumor?
Vozio sam se sa posla, pokupio sam je uz put jer smo morali da kupimo nešto za decu u prodavnici. Rekao sam joj da imam rak. Rasplakala se. Rekla je da ćemo se boriti, morao sam da hrabrim nju, sebe, nije bilo lako…
Da li je ona najteže od svih podnela vest?
Najteže je reagovala kćerka koja ima četrnaest godina. Ona je tinejdžerka, prolazi kroz težak period. Ovo je za nju postao težak teret, bila joj je potrebna najveća podrška cele porodice da prihvati tu vest. Supruga je takođe sve teško podnela.
Sedam meseci mog lečenja svi smo bili u užasnoj napetosti. Stres je haotičan, dugotrajan a to utiče na raspoloženje.
Kao da je ratno stanje?
Baš tako. Čini se da vodimo tihi rat, a mirne borbe su od velikog značaja. Globalno gledano, izgleda da smo dobili bitku, ali unutrašnja napetost ne prestaje. I dalje imam problema sa spavanjem, i supruga i deca ne mogu mirno da spavaju. Ali ovde samo vreme može da pomogne.
Mnogi su vam verovatno rekli:”Čekaj”?
Da, to je najčešća fraza. Držao sam se dobro, to je istina. Očigledno sam psihički prilično stabilna osoba, jer sam veoma brzo uspeo da pobegnem onom parališućem strahu. Međutim, velika podrška voljenih i porodice je od presudnog značaja.
Kako nije bilo straha? Reč je o životu ili smrti? Tu nastupa onaj iskonski strah?
Nije bilo straha. Bilo je prvih nekoliko minuta. A onda sam shvatio da sam muškarac i da moram da se borim. Uspeo sam da se izborim sa strahom. Zamišljao sam i najgore scenarije i hteo sam da se pripremim za najgore. A kada se pripremite za najgore, strah nestaje.
Često kažu: “Ne misli na najgore”…
To je pogrešan stav. Morate da razmišljate o lošem, morate da shvatite da je takva opcija moguća. A ako rak dođe, a vi niste spremni, onda će šok biti fatalan. Pitaćete se: “Kako?”, “Zašto ja?”, “Kako dalje?” Nećete znati kako da postupite u tim situacijama. A lekar mora pacijenta da obavesti i o neželjenim stranama lečenja, psihološki da ga pripremi na to.
Za doktora je veoma važno da bude i psiholog. On mora da razume kada pacijentu da saopšti celu istinu, a kome da daje dozirane informacije i to sve tako da se pacijent ne povuče u sebe, izvrši samoubistvo, jer ja poznajem i takve slučajeve. A da budemo iskreni onkologa nikad ne uče tome kako biti psiholog. Završio sam dve specijalizacije, iza sebe imam godine iskustva, ali niko me nikad nije učio kako da pričam sa pacijentom, to sam morao savladati sam.
Šta želite da prenesete na svoju decu kao amanet?
Pokušavam da naučim decu tome što više budete dobri, to će vam ljudi dobrotom vratiti. Međutim svet je cinično mesto. Suočeni smo sa bezizražajnošću, agresijom svaki dan, svaki minut.
Na primer, plašim se da će neko maltretirati moju decu. Bojim se vršnjačkog nasilja. Išao sam u školu, razgovarao sa kćerkinom razrednom. Tada sam učio kćerku da mora da bude vedra, iskrena, ljubazna, da neko takvoj osobi ništa loše neće učiniti. Ali , upravo takvi ljudi najviše ispaštaju u životu, najviše su ugroženi. Međutim, smatram da nam samo to može pomoći. Da svi svoju decu učimo dobroti.
Učim svoju decu da ovom svetu daju sve što imaju. Trudim se, ali ne znam kako će to ispasti. Vreme će pokazati.
Samo ličnim primerom možemo detetu usaditi neke principe ponašanja. Ako izjavite jednu stvar, a uradite drugu, deca će videti i neće vam više verovati.
Roditelji su najupečatljiviji uzori, primeri kako se ponašati u određenoj situaciji.
Smrt je prestanak fizioloških procesa u telu. Do smrti dolazi nakon zastoja srca i prestanka disanja. Ovo je čisto medicinski termin.
Šta je smisao ljudskog života?
Svako ima svoj smisao u životu. Kažu da je ateista koji živi po Božijim zakonima čini mnogo pravednija dela i od toga ne očekuje nikakvu nagradu.
Smisao života za mene lično je pokušaj da promenim nešto na bolje u oblasti u kojoj sam profesionalac.
Smisao života za mene je pokušaj da se deci postavi neophodan princim, što verujem da mora biti u glavi.
Smisao života je pokušaj testiranja sebe na snagu – koliko ste jaki. Život mi nikad nije bio lak, ali ja sam imao cilj i testirao sam sebe da nikad ne skrenem sa pravog puta koji vodi ka tom cilju.
IZVOR:KURIR.RS
