Икона Богородице прекјуче је прокрвоточила, баш на дан њеног празника. „Треба да се молимо и покајемо, велике невоље тек долазе!“, упозоравају на руским друштвеним мрежама. Oва икона заиста је увек била предзнак, морална подршка, и опомена нашим савременицима уочи свих недаћа које нам се приближавају.
Иверскa иконa Пресвете Богородице почела је да крвоточи, и то баш на дан када се она и прослављала, у недељу, 25. фебруара 2024. године, током Свете Литургије у Иверском скиту Псково-печерског манастира. На руским друштвеним мрежама поводом овог догађаја упозоравају: „Треба да се молимо и покајемо! Велике невоље тек долазе!“
Многа чуда су везана за ову икону. Често на копијама Иверске можете видети рану на лицу Пречисте. Према легенди, то је нанео иконоборачки ратник, када су, под византијским царем Теофилом (829-842), војници су упали у кућу једне жене. Један од њих је копљем погодио слику, а крв је потекла из иконе. На Атонском оригиналу су заправо видљиве промене у слоју боје које подсећају на осушену крв. По капљицама крви на слици лако је разликовати Иверску од других икона Богородице. Спасавајући икону, удовица је војницима обећала новац, након чега су она и њен син спустили икону у море. Два века касније, у 11. веку, светиња је у стубу светлости, стојећи на води, допловила до Свете Горе. Тамо су већ чули причу о томе како се икона, спасавајући се од иконоборачке власти, спуштена у морске воде, недалеко од Никеје, сама подигла у своју пуну висину и плутала.
Богородица се јавила у сну једном благочестивом монаху Гаврилу, из манастира Иверона, и заповедила му да са вером хода по води и однесе ову икону у манастир. Ову икону су радосно донели у Саборну цркву и ставили је у олтар. Али Богородица је пожелела икона да остане изнад порте манастира, па се поново јавила Гаврилу, рекавши: „Ја хоћу да будем твоја старатељица и докле год видиш Моју икону у овом манастиру, милост мога Сина према теби неће престати.”
Молитвама Богородици пред овом иконом дешавала су се многа чуда, која је више пута спасла монахе у тешким ситуацијама. И једног дана се јави Богородица и рече монасима: „Док је моја икона у Иверском манастиру, не бојте се ничега, живите у својим келијама; кад изађем из Иверског манастира, нека свако узме своју торбу и иде куда зна“.
Атонски монаси кажу да кандило изнад Иверске иконе почиње да се љуља када се приближавају страшни догађаји у свету, као да упозорава на појачане молитве. Овај пут, икона се не љуља, она крвоточи!
Тако се десило да је Иверска икона постала предзнак, претеча, морална подршка и опомена уочи свих свих недаћа које нам се приближавају.
Аутор:: Пријатељ Божији
