За време комунистичких пустошења цркава у Грузији, један од учесника ових злодела је са зида скинуо икону пресвете Богородице и спремао се да је баци у ватру. Али одједном је свето миро, као сузе, почело да струји из очију Пречисте Богородице. Николоз је вриснуо и истрчао, плачући: „Икона је почела да ми плаче и говори! Тешко мени, јадном човеку, и свима онима који скрнаве дом Божји!“
Сергеј Читанава (некадашњи совјетски политичар и премијер владе у Грузијској СССР) једном приликом је испричао о необичном догађају који се десио његовом деди: Мој деда Николоз умро је пре четири године у 102. години. Био је здраве памети и памћења до краја свог живота. Када је био младић, у његовом животу догодио се чудесан догађај који је радикално променио његов поглед на свет и животни стил.
Веровао је бољшевичкој пропаганди и постао комсомолац (члан комунистичког савеза омладине) са петнаест година. Четири године касније постао је комуниста и, на несрећу, учествовао у уништавању цркава. Када је једна од цркава била пустошена, он је са зида скинуо икону пресвете Богородице и спремао се да је баци у ватру. Али одједном је свето миро, као да је реч о сузама, почело да струји из очију Пречисте Богородице.
Николоз је вриснуо и истрчао, плачући: „Икона је почела да ми плаче и говори! Говорила ми је такве ствари… Тешко мени, јадном човеку, и свима онима који скрнаве дом Божји!“
Бацио је оружје на земљу, поцепао одећу и јурнуо у шуму.
Родитељи и браћа дуго су га тражили у планинама, али Николоз као да је пао кроз земљу. Све узалуд – нигде га нису могли наћи.
Кад се изгубила свака нада да ће га пронаћи, сам се вратио кући. Међутим, деловао је глупо и ништа није објашњавао; његов једини одговор на сва питања био је: „Ничега се не сећам! Боље да ме не питате ни о чему.“
Од тог времена Николоз је избегавао комунисте. Селом се пронела гласина да га је икона наводно избезумила.
Али Николоз није покушао да одагна ове гласине. Веома је ретко био у друштву са другим људима. Сваког дана од зоре до мрака радио би на пољу и у винограду. Увек је негде скривао део зараде. Човек је тако марљиво штедео новац да чак и да је гладовао никада не би узео ништа од своје уштеђевине. Да кажем истину, нико у његовој породици није знао где крије новац.
Тада се оженио: за њега је пронађена девојчица сироче. Бака Мариам се никада није покајала што се удала за деду Николоза. Повремено је знала рећи: „Желим својим кћеркама и унукама да пронађу мужеве“ луде “као Николоз.“
Када се грузијски народ постепено враћао у Цркву у време духовног буђења, деда Николоз се веома обрадовао, али никада сам није ушао ни у једну цркву, говорећи: „Недостојан сам.“
Деда Николоз је само на самрти открио истину мени и мом рођаку, свештенику.
Према његовој причи, када је побегао у шуму, појавили су му се светитељи заједно са Небеском краљицом. Света Богородица је рекла: „Господ ми је дао Грузију [Иберију] као Мој први део на земљи. Чак и ако уништите Кућу [тј. Цркве], свеједно вас нећу напустити. Али нећу дати грузијском народу ни десетину обилне благодати коју бих могла да им дам. Ваша патња ће се продужити“.
Тада га је упитала: „Можда ћеш ми једног дана вратити Моју кућу [Цркву]?“
И постало је познато да је деда током свог живота желео да сагради цркву (макар и малу) у част Богородице, и зато је читав живот штедео новац.
Али због бројних економских пропуста у земљи, сума коју је прикупио изгубила је на вредности и Николоз није успео да оствари свој сан.
Непосредно пред смрт, деда Николоз је мом рођаку поклонио своју стару врећу дувана у којој је било неколико златника и питао га: „Знам да овај новац неће бити довољан за изградњу цркве. Али можда можете у моје име наручити постоље за икону Богородице“.
