У свету тријумфује најсатанскија неистина, велике силе подстичу политичко насиље које заслужује дубоку осуду. А око нас? Живети у граду опасније је него у густој шуми, гази се света љубав, гази се Јеванђеље Христово. Шта да радимо, како да будемо? Хоћемо ли и ми постати вукови, као свет око нас? Наравно да не. Љубав Христова мора се сачувати у срцима Његовог малог стада, и све страхоте живота, неправде, које видимо свакодневно, треба да нас још више подстакну да чувамо љубав према
„Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи“, говори свети апостол Павле (1. Кор. 13:1)
Свети Лука, архиепископ Кримски
Ако имамо дар пророштва и велико знање, и ако имамо веру која помера планине, а немамо љубави, ми смо ништа. Ако сву своју имовину раздамо сиромасима и дамо тело на спаљивање, а љубави немамо, ништа смо. То је оно што је љубав. Ако љубави нема, ма колико савршени били, ништа смо.
Љубав је све, јер све што је Господ Исус Христос рекао, што је учинио у данима свог земаљског живота, а пре свега што је открио на Голготи, јесте непрекидна велика беседа о љубави. То значи да је љубав нешто што се увек мора тражити, истрајно, стално.
Стећи љубав је главни и највећи задатак нашег живота, јер само тако можемо да се приближимо Богу, да постанемо савршени, као што је савршен Отац наш Небески. А како приступити Богу без љубави? Без тога смо бескрајно далеко од Њега.
Љубав је оно што су сви свети гајили у свом срцу, оно што је дато од Бога као највећи дар благодати Божије за испуњење Христових заповести. Има срећних људи који су рођени са меким, кротким, љубазним срцем; њима је лакше постићи хришћанску љубав у свом животу него свима осталима, посебно оним несрећницима који су рођени грубог, суровог срца, мало способних за љубав.
Ако се човек родио са кротким срцем, треба још много да издржи, да прође пут страдања на Крсту, да се у његовом срцу блиставим пламеном распламса љубав Христова; он мора и да умножи ову љубав која му је дата.
Хришћанска љубав испуњавала је срца људи у давна времена, посебно у време апостола, када су се људи волели као браћа, испуњавајући заповест Христову. Господ би за њих могао рећи: „По томе ће сви познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 13:35).
А сад, где је сада љубав, ко ће је наћи у овом светском метежу? Доћи ће страшно време, о коме говори Господ, указујући на знаке свог другог доласка: „И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих.“ (Мт. 24:10-12).
Ово видимо у нашем времену, то је оно што нас мучи и раздире срца. Видимо много људи који се мрзе, издају, у чијим се срцима од љубави нема ни трага.
Тешко је, неподношљиво тешко живети, видети да уместо љубави Христове хара мржња, међусобна мржња. Какав ужас, неизрецив ужас смо доживели тако недавно, када је народ који исповеда Христа, у савезу са другим такође хришћанским народима – немачким народом – чинио таква злодела, такве злоупотребе закона љубави, какве свет није видео.
Шта је остало од закона љубави у тим зликовцима који су децу и старце живе закопавали у земљу, разбијали главе новорођенчади о камење, истребили десетине милиона људи? Где је љубав? Од ње није било ни трага, љубав је заборављена.
Уместо по закону Христове љубави, свет живи по закону свеопштег непријатељства. Ко прати шта се дешава у свету, задрхти када види како тријумфује најсатанскија неистина, како велике силе подстичу политичко насиље које заслужује дубоку осуду.
А око нас? Живети у граду опасније је него у густој шуми, јер у граду има много разбојника, пуних злобе и мржње. Јер људи у граду – и они крштени, који су некада били хришћани – постали су још немилосрднији, опаснији и од дивљих животиња. Гази се света љубав, гази се прљавим чизмама, гази се Јеванђеље Христово, о љубави нико не жели да чује.
Шта да радим25о, како да будемо? Хоћемо ли и ми постати вукови, којих има толико около? Наравно да не. Љубав Христова мора се сачувати до другог доласка Господа Исуса Христа, љубав Христова мора се сачувати у срцима малог стада Христовог, и оне страхоте живота, страхоте неправде, погажене љубави, које видимо свакодневно, треба да нас подстакну да у нашим срцима запалимо свету љубав Христову.
Како то учинити, коме се љубав даје? Само онима који испуњавају заповести Христове, који иду уским путем страдања, не скрећући са овог пута, ма какво страдање и прогон прети. Иди, иди, иди бескрајно овим крсним путем, иди не осврћући се, иди ка светлости Христовој. Ако се упроно и непрестано крећемо ка Светлости, онда ћемо и ући у њу.
Како можете да волите људе који нас муче: лопове, разбојнике, силоватеље? То је могуће, можда не у потпуности, али бар у малој мери. Размислите шта је сажаљење? Ово је један од облика љубави светитеља. Зар не треба свим срцем да се сажалимо на људе који су одбацили Христа, који иду путем погибељи, који иду свом оцу, ђаволу? Зар не би требало да нам их буде жао? Немогуће их је волети чистом, потпуном љубављу, али их је могуће сажаљевати, јадикујући у срцу што су ови несрећници на путу смрти. Ако не проклињемо ове људе, испунићемо закон Христов и у односу на њих.
Знате ли да су великог Светог Серафима Саровског напали разбојници, неколико сељака из села у близини манастира, претукли га, смрскали му лобању, поломили му ребра тако да је изгубио свест и неколико пута лежао у манастирској болници? Како је реаговао на разбојнике? Били су ухваћени, предати суду, а монах Серафим је са сузама молио да их не кажњавају, већ да их пусте. Плакао је, сажаљевао их је и на тај начин их је волео.
Такво сажаљење показивало је доста других светитеља. Тако су се светитељи односили према онима који су им чинили велика зла. Дакле, сам Бог толерише грешнике, чак је претрпео тако страшног разбојника као што је свети Варвар разбојник, који је убио три стотине људи, а затим се покајао, принео Богу такво покајање какво се не може замислити, и Бог му је опростио, заволео га, чак и добио од Њега дар да чудотвори.
Сам Господ је толико дуготрпељив према тешким грешницима, а како се ми усуђујемо да их мрзимо и проклињемо? Требало би да их сажаљевамо, а то је такође један од облика љубави.
Ако можемо сажаљевати убице, зликовце, шта онда рећи о лакшим грешницима, о свима онима који гину у гресима? Мора их се сажаљевати још више него што је монах Серафим жалио своје убице. Нека нико не каже: „Како да волим ове људе који нам трују животе и срамоте народ?“ Нека свако не проклиње, него сажаљева, и тада ће се љубав Христова уселити у наша срца. Љубав Христова неприметно, из дана у дан, продире у срце човека који се труди да угоди Богу, увек се моли, постом унижава своју плот, и труди се да помогне људима око себе.
Љубав Христова се излива у срце таквог човека, испуњава га до врха и прелива, као што се излила код монаха Серафима на грешнике који су му долазили у хиљадама. Молите се Богу за такву љубав речима светог Јефрема Сирина : „Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи Твоме. “ И Бог ће вам дати дух љубави. Амин.
Свети Лука, архиепископ Кримски
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: azbyka.ru
