Narodna mudrost kaže: Čini dobro, ne kaj se; čini zlo, nadaj se. To znači, bez obzira šta ti se vratilo na tvoje dobro, nemoj se pokajati što si dobro učinio. A ako si nešto loše učinio, nadaj se lošem i po sebe.
Gospod je stvorio čoveka za radost – da bi prebivao u Božjoj ljubavi, dobroti i milosti. To je ono što nam prirodno dolazi. Ali, greh je došao na svet i sve preokrenuo: zlo je postalo sastavni deo našeg života. A zlo je odsustvo dobra. Od tada su čoveku lakša zla dela, a vrlina deluje kao ogroman teret.
Činiti dobro trebalo bi da bude prirodno kao i jesti i piti. Ne bi to trebalo shvatiti kao herojstvo. Ali, danas je došlo vreme za milost, koja se ne meri snagom ljubavi prema ljudima, već stepenom spremnosti da žrtvujem svoju udobnost: „Pomoći ću, ali samo onoliko koliko mi bude zgodno. A ti, komšija, sa počastima prihvati moje dobro, inače više neću pomagati “. Ali, ako se „naprežete“ da biste zauzvrat dobili nešto od Boga, sebe ili drugih, to se pretvara u rutinski posao u kojem ne dolazi u obzir težnja ka spasenju.
Reč Božja je nesumnjiva: zaista ono što posejete požnjećete. Ali, nije činjenica da će vam se dobro vratiti od osobe kojoj ste učinili ovo dobro delo. Često, jednostavno ne primećujemo dobro koje se dešava zbog nas: dali su nam mesto u metrou, pozdravili su nas, nasmejali su nam se, ljubazno smo bili usluženi – sve to uzimamo zdravo za gotovo. Navikli smo da visoko cenimo svoja dobra dela i potcenjujemo dela drugih. Prosjaku smo dali sto rubalja i očekujemo da nam Bog otvori račun u banci. Ali, naša dobra dela treba da nas promene, vrate u prirodno rajsko stanje. O tome treba da razmišljamo, a ne o onome što nam drugi nisu dali.
„Komšija mi nije pomogao, ali trebalo je“ – ovaj lažni stav je veoma popularan. I niko nam ništa nije dužan. Ako vam je potrebna konkretna pomoć, napravite listu, objavite oglas na mreži i pitajte: „Ko može da pomogne?“ Siguran sam da će se ljubazni ljudi odazvati vašem pozivu. Ali, nemojte čekati da ljudi sami shvate vašu potrebu.
Pa kako je ispravno, s kojim mislima pomoći komšiji? Psalmopojac David je to dobro rekao: „Ne nama, Gospode, ne nama, nego Imenu Tvome daj slavu, zbog milosti Tvoje i istine Tvoje“ (Ps 113, 9). To znači: usmeri svoja sva dobra ka Bogu.
Čovek, koji iskreno pomaže ljudima, ne može biti „iskorišćen“. On nema kontradikcije između stvarnih osećanja, namera i manifestacija ovih osećanja, odnosno dela u odnosu na drugog čoveka. Ako vi budete iskreno pomagali, spoljne okolnosti, kakve god one bile, neće biti zastrašujuće.
To se ne može reći za nekoga ko zamišlja nešto o sebi i počinje da čini „dobro“ iz sujete i ponosa. Taština nije samo divljenje sebi pred ogledalom. To je kad stojite ispred ogledala i grdite, ponižavate, ne volite sebe. A onda je lakše reći: „Ja sam siromašan, nesrećan, pomažem svima i svi me koriste“, nego: „Pomažem svima, dakle, najbolji sam od svih ljudi“. Možete čak postati zavisni od sopstvene slabosti, zbog samozanemarivanja; možda volite biti žrtva. Takva pomoć drugima samo stvara sumnje i bol, a to sigurno ne može biti prirodno.
Dakle, ako vas rođaci pritisnu, a vi ne možete da kažete „ne“, to ne znači da ste ljubazna i dobra osoba. To može značiti da latentno želite da budete pupak na zemlji, oko koje se vrti društvo, diveći se vašim „dobrim“ delima. Ali ovim delima ne možete se spasiti. Dela se uopšte ne mogu sačuvati. Delima se može potvrditi svoje stanje – bilo vražje, bilo nebesko, božansko.
Naravno, lakše je biti slab i gunđati protiv Boga nego Ga hvaliti. Lakše se zatvoriti od svih nego pokazati učešće, zaboravljajući na sebe. Lakše je ne verovati u ljude nego ih istinski voleti. Ali želim da vas podsetim: hrišćani žive u svetu u kojem je Hristos pobedio smrt. A u ovom svetu za njih nema mesta za ličnu utehu: oni moraju da izaberu – utehu ili život sa Hristom.
Protojerej Igor Tomin, nastojatelj crkve Svetog blaženog kneza Aleksandra Nevskog
Izvor: Vjeronauka.net
