Posmatram mlade roditelje po parkovima. I bude mi ih žao. Vidim da se batrgaju, isfrustrirani su, ne mogu da savladaju rođeno dete od četiri godine. Jure za njima sa šerpicama po parku i hrane ih u trku, jer “on samo tako hoće da jede”. Trče za njima da im spreče pad. Pusti ga da padne bre, piše izričita mama
Da li se sećate vremena kada su stariji bili autoritet? Ja se sećam vrlo dobro. Volela sam te čvrsto utemeljene granice.
Bio je dovoljan ćaletov prekorni pogled za stolom da mi bude odmah jasno da se supa ne srče i da se ne priča punih usta. Nastavnici su se poštovali ustajanjem kad uđu u učionicu, gromkim: Dobar dan, urađenim domaćim i urednom školskom keceljom.
Roditelji su bili red i zakon. Babe i dede smo slušali jer se to od nas očekivalo i to nikome nije predstavljalo problem. Ako nisi dobar u školi, prosto si nagrabusio, nema tu šta dalje da se priča. Nema napolje, nema bicikl, nema džeparac, srećan ako ne dobiješ papučom po guzi odmah posle roditeljskog. Reč roditelja je poslednja.
Ako posle izgovoriš makar: Dobro, sledi upozorenje: Ako li te ja opandrčim ima da zujiš tri dana, jes’ čuo? Moja je zadnja. I ti onda samo klimneš glavom, ne isplati ti se da rizikuješ da fasuješ kaznu, ide vikend. Najgore što može da ti se desi je da ceo vikend trebiš sa babom pirinač. Mnogo pirinča. Ili da čistiš klice sa dvesta kila proklijalih krompira u podrumu.
Znao se red u vezi svega, i mi smo ga odrastajući prihvatali kao čvrsto postavljenu granicu koja se ne prelazi. Ne voliš boraniju za ručak? Ješćeš je za večeru. Nećeš ni za večeru? Čeka te ta ista boranija za doručak. Onda skapiraš koliko je to ogavno, pa je pojedeš za ručak kad ti je posluže.
Šta ima slatko? Ima jabuke. Nešto slađe? Ima jaje sa šećerom ili narendaj jabuke sa šećerom, jedi šećer, ne znam…Ima još pet dana do penzije, tada će biti sladoleda. Nagrade za odličan uspeh u školi i opšte dobro vladanje su bile vrlo skromne i mi smo im se beskrajno radovali. Za odličan uspeh od ćaleta i keve sam dobijala nešto posebno. Pamtim prvi vokmen. I učila sam za taj vokmen dan i noć, pisala referate, popravljala ocene samo da u hodu mogu da slušam Blondie i Depeche Mode u zelenim starkama koje sam dobila prošle godine za odličan uspeh.
Starke su bile najbolje što si mogao u to vreme da poseduješ od obuće, ako ti ih neko donese iz Amerike, u suprotnom dobiješ neke patike na čičak iz Borovo prodavnice i vozi, dok se ne pocepaju to ti je što ti je.
Ne mogu da skapiram šta se u međuvremenu promenilo u vezi vaspitavanja dece i sistema nagrađivanja. Deca danas imaju mnogo toga, i ničemu se posebno ne raduju. Lenjost i obesnost se tretiraju kao “pa takav je šta ću mu ja”. Šta se desilo sa igrama ledeni čika, žmurke, lastiš, care, care gospodare? Internet se desio.
Parkove i dvorišta su zamenile socijalne mreže. Preko noći. Podmuklo. Mi smo to prihvatili. Pozdravili. Pridružili se tom vidu druženja za koje je potreban samo računar i struja. Deca se druže online. Unutra.
Kao roditelj, sledila sam starinski recept mojih roditelja kako da ti deca ne pojedu mozak ili kako da ostaneš normalan, autoritativan i da imaš neograničenu slobodu kretanja.
Kao da je postao trend da granice ne postoje ili roditelji ne umeju da ih postave i održe stabilnim. U suštini se promenilo to što se deca tretiraju kao da su od morske pene. Ponekad tako stanem i posmatram mlade roditelje po parkovima. I bude mi ih žao. Vidim da se batrgaju, isfrustrirani su, ne mogu da savladaju rođeno dete od četiri godine. Jure za njima sa šerpicama po parku i hrane ih u trku, jer “on samo tako hoće da jede”. Trče za njima da im spreče pad. Pusti ga da padne bre, kako će da razvije motoriku sopstvenih ruku i nogu ako ne zna da postoji i ta mogućnost…da padne.
Moj ne jede spanać, moj ne jede meso, samo krompir hoće, ovaj moj ne spava do ponoći… Šta bre ne spava, pa lepo piše u knjizi dr Spoka: Stavite ga u krevet nahranjenog, presvučenog i ugasite svetlo. U devet u krevet bre. Plači, baš me briga, i ja sam živ stvor. Gde je mojih pet minuta?
Ja sam njih rodila, ne oni mene. Postoji vreme i mesto za jelo, spavanje, igru i tu nema kompromisa. To je prosto tako. Nije svrha roditeljstva da mu budeš rob, već da napraviš od njega čestito ljudsko biće sa stečenim zdravim navikama. Da sa detetom izgradiš zdrav, razuman odnos gde se zna da je međusobno poštovanje najbitnije, kao i doslednost svakog izgovorenog pravila.
-Izvinite, reče mi jedna mlada žena, dete vam jede zemlju.
-Znam, neka jede ako mu se sviđa. To je mala životinja, ako mu ne bude po volji, pljunuće je.
Nisam stekla mnogo istomišljenika u tim spontano, zajedničkim okupljanjima po parkovima. Mnogima sam delovala čudno i klonili su me se. I to sam razumela. Nisam pričala, dok mi se ne postavi pitanje. Tvoje dete, tvoja briga.
Žao mi je da te slušam koliko silno grešiš, mlada ženo. Grešiš jer si ga pustila da se baca po betonu i da te šutira jer nije dobio dvadeset petu lizalicu, grešiš jer si neispavana zato što on ne spava do jedan noću. Grešiš što mu plaćaš lizalicama da bude dobar prema tebi i drugima. Grešiš jer mu stalno brišeš ruke vlažnim maramicama.
Grešiš jer ga učiš da će ga svaki pas ujesti i svaka mačka ogrebati. Grešiš što je gojazan, u pelenama sa cuclom, a ima četiri i po godine i zubi su mu crni od karijesa. Grešiš što mu ne daš da ide u pesak da se ne bi isprljao, i na tobogan da ti ne bi morala da ga hvataš, jer će mu se guza pregrubo prizemljiti za tvoj kriterijum. Onda će plakati…a ti si ostala bez slatkiša u toj tvojoj torbi sa dezenom pačića. Žao mi te je, ženo. Žao mi te je, jer znam u šta ćeš da se pretvoriš. U ono što nikome ne prija. Čak ni tom detetu.
