Braća Bulatović slove za najveće stočare u Crnoj Gori. Imaju 700 ovaca, 250 koza, 40 krava i oko 20 teladi. Čuvaju i konje, svinje i kokoške, a u svemu im pomažu verni psi, kojih imaju preko 20.
Nijedan se nije oženio, a kada ne brinu o životinjama, staraju se o majci koja ima 80 godina. Njihov život je surov, a veliki deo vremena provode u pastirskoj kolibi Maganik koja je dobila ime po istoimenoj planini, koja važi za najlepšu i najsuroviju u Crnoj Gori, piše portal “Volim Podgoricu”.
Bulatovići, koji žive nomadskim životom, su sa kravama i teladima nedavno stigli na Maganik, koje meštani zovu kameno more. “Bićemo ovde do kraja septembra. Kamenito je, paše nema, trave ima slabo, ali zato stoke ima dosta. Ovo je naš katun, tradicija naše porodice je da ovde dolazi, na to smo navikli”, priča Željko Bulatović.
Pre Maganika boravili su u Piperu, a potom u Rovcima. “Tu smo bili oko mesec i po dana, a onda smo došli u Maganik. Gde ima paše, tu idemo sa stokom”, objašnjava Željko. Put do katuna nije bio nimalo lak. Željko kaže da su sad tek, prvi put posle 20 godina na put nasuli tucanik, pa je malo lakše da se stigne.
“Struje nema, koristimo solarnu, vode nema… Pisali smo zahtev za vodu ali ne znamo da li će je biti ili ne. Koristimo izvorsku”, kaže Željko. Priča kako su stigli do planine je tek nestvarna. Iz Pipera do Rovaca su kamionima doterali su krave, a s ovcama su sve išli peške.
“Iz Pipera do Rovaca nam treba dva tri dana, a od Rovaca do ovde jedan dan”, objašnjava Bulatović. Zarađuju tako što prodaju telad. Preradom mleka se uopšte ne bave, tek malo, za sopstvene potrebe.
“Malo nešto mleka iskoristimo za sir, ali zaista malo. Telad mladu prodajemo po 5,5, a starija od pola godine za po pet evra. Uvek sve prodamo, ako ne onako kako mi hoćemo, onda onako kako drugi hoće”, priča Željko. On dodaje da se na ovakav život navikao, i da se čitavog života bavi stočarstvom.
“Nikad nigde nismo radili ni ja ni moja braća. Stalno se bavim tim, držimo stoku i stalno to radimo. Tu smo sa majkom. Ovo je težak život, da je lak svako bi ga radio”. Njihov radni dan traje od jutra do mraka.
“Nekad po noći počnemo i po noći se vratimo kući, sve zavisi… Malo kosimo i radimo oko sena, ali pošto nemamo vremena, uglavnom kupujemo seno”, dodaje Željkov brat Darko.
On kaže da je život na Maganiku težak, ali da su navikli na takve uslove, pa im je “malo lakše”. Sada kada su prodali deo jagnjadi mogu malo da predahnu. Veruje da bi bolje živeli kad bi cene otkupa bile bolje. Iako nezadovoljan trenutnim životom, Darko kaže da nikad nije tražio drugi posao.
“Nisam tražio, ja volim ovce, volim da ih čuvam i nije mi ovo teško. Od ovog bi se moglo živeti da su cene pri prodaji malo veće…”, stidljivo kaže Darko.
Život Bulatovića nije težak samo zbog ogromnog posla koji imaju oko stoke, često su izloženi opasnostima dok stoku vode na pašu. Njihov svaki dan je ispunjen strahom, jer nikad ne znaju na kakvu će zver da nalete.”Jednom su mi medvedi zaklali 15 jarića i četiri koze, tako je”, priča Darko za “Volim Podgoricu”.
