Jedna od mnogih koja se i danas prepričava je da se navodno svake godine do svoje smrti, uoči Lučindana u svetom Ostrogu, u Gornjem manastiru, mogao se videti jedan stariji čovek, poodmaklih godina.
Legenda kaže da je ovaj osamdesetogodišnjak, kad god je bio u mogućnosti dolazio pod Ostrog da se pomoli Bogu, a dan uoči Svetog Luke nikada nije propuštao da sa velikim strahopoštovanjem i molitvenom usrdnošću ne pristupi ćivotu Svetoga Vasilija, da mu zablagodari što ga je u mladosti iscelio od teške bolesti zgrčenosti tela, i kroz to ga priveo poznanju Boga. To je, prema legendi bio dobro poznati čovek i domaćin Petar Кoprivica.
Jedne godine uoči Sv. Luke, pred samo veče, uđe u kancelariju Donjeg manastira čika Petar, i pošto se sa svima prisutnima pozdravi, reče, da dolazi iz Gornjeg manastira. Pošto sede izusti: „Danas je, oče igumane, tačno 50 godina, od dana kada sam teško bolestan donet kod ćivota Sv. Vasilija“. Oni koji su se tu našli zamoliše ga da podrobno ispriča o svom čudesnom isceljenju, posredstvom Sv. Vasilija.
Udovoljavajući želji svih prisutnih, čika Petar ispriča, i ništa ne zataji: „U svojoj mladosti pripadao sam naprednoj struji, kako se tada smatralo, te nisam ni u šta verovao. Odbacivao sam svaku veru u Boga. U neku moć sveca takođe nisam verovao. Pri svem tom bio sam poznati hulitelj imena Božijeg. Sve sam psovao i svetinje ismejavao. Ali sveblagi Bog nije dopustio da dugo ostanem u takvom teškom bezakonju.
U januaru 1920. godine teško se razbolim. Moja bolest je bila nepodnošljiva, ne samo za mene nego i za moju familiju. U tim nevoljama umesto da se obratim Bogu, ja sam sve više i više hulio na Boga. Uzalud su me roditelji, braća i sestre, odvraćali od psovke i bezverija. Bolest se svakim danom pogoršavala, i na kraju počeo sam se grčiti.
Uzalud sam se mučio i trošio novac od lekara do lekara, od travara do travara, pomoći nije bilo. Naprotiv, muke su bile teške i nepodnošljive. Moji su bili izgubili svaku nadu da ću ikada ozdraviti.
U toku ovih neizdrživih muka, često su mi govorili i savetovali da pođem u Ostrog, kod Sv. Vasilija. Dok sam nevolje mogao trpeti, takve savete nisam prihvatao, jer u to nisam verovao.
No, pritešnjen bolovima i dugom vezanošću za postelju, pristanem da pođem u Ostrog. Sa teškom mukom baš na taj sveti dan, moj mlađi brat Luka me dovede u Gornji manastir. Pristupih Svetitelju, a potom izađoh napolje, da se malo odmorim.
Mladi jeromonah Boris Кažanegra (kasnije iguman manastira Praskvice), saznavši potanko o mojoj bolesti, uteši me rečima da će mi Gospod i Sveti Vasilije povratiti zdravlje, ako budem čvrsto verovao i iskreno se molio. Potom mi je kod ćivota Svetitelja očitao molitve i svršio bdenije. Noć sam prenoćio u crkvi i na moju radost, baš tu noć osjetim veliku olakšicu.
Sutradan, siđem u Donji manastir i ovde mi, pokaza rukom na crkvu, svrše osvećenje masla. Posle ovoga vratim se kući, u Nikšić, sa smanjenim i podnošljivim bolovima. Takvo stanje trajalo je nekoliko dana sve dok jednoga dana nisam ušao u radionicu i vidio da jedan posao nije dobro uradio moj mlađi brat Đorđije.
Tada sam, po mojoj zloj navici, ljuteći se na brata, počeo da vređam ime Božije i Njagovih Svetitelja. I gle čuda! Istog časa nastupe bolovi neuporedivo teži, nego oni prije odlaska u Ostrog. Tada sam se uverio, čvrsto i nepokolebljivo, da postoji Bog, koji kažnjava i nagrađuje.
Кajao sam se sa suzama u očima što uvredih milosrđe Božije. Suze ne bjehu dovoljne da operu moj greh i moju drskost. Stanje moje bolesti svakim danom se pogoršavalo i bivalo sve očajnije. U takvom stanju sam proveo puna četiri meseca. Živci su mi prosto goreli. Imao sam osećanje da se nešto zapalilo u meni i na meni. Osim toga, zapaljenje živaca potpuno me je zgrčilo, tako da glavu nisam mogao odvojiti od kolena. U tim neizrecivim mukama dočekah proleće. Nešto me je neodoljivo vuklo u Ostrog.
To je bila želja i mojih domaćih. I čim popusti zima, moj najmlađi brat Filip, posadi me na konja, i na Teodorovu subotu, noću, prispijem u Gornji manastir. Tu mi je opet pročitana molitva i svršeno bdenije. Кako je osvitala Prva nedjelja Velikog posta to siđem u Donji manastir na sv. liturgiju, gde se i pričestih. Posle ovoga, zahvaljujući milosrđu Božijem, onih teških i nesnosnih bolova je nestalo. Mogao sam se polako kretati. To mi dade snage i podgrija želju da pođem i u manastir Ždrebaonik, da se poklonim i Sv. Arseniju.
Bog mi dade snage te i tu želju ispunih. Iz manastira Ždrebaonika sam se vratio kući. Bolovi ne bjehu potpuno nestali, ali bjehu podnošljivi. No, sada sam se obazrivo čuvao da ne bi opet nečim razgnjevio Boga. U milost i kaznu Božiju više nikada nisam posumnjao. Trudio sam se da živim po zakonu Božijem. Poste sam postio, Crkvu posećivao i često molio sveštenike da mi čitaju molitvu za potpuno ozdravljenje. I ukoliko sam pobožnije živeo, utoliko se moje zdravstveno stanje poboljšavalo, ali se ispraviti nisam mogao za duže vreme.
Tih dana zaželim da još jedanput pođem u sveti Ostrog. Ovog puta sa mnom je pošla moja sestra. I ovom prilikom pred ćivotom Sv. Vasilija pročitana mi je molitva. Posle ove molitve ja se osetim potpuno zdravim. Toplo se zahvalim Bogu i Svetitelju na isceljenju, i svojim nogama vratim se kući kao nanovo rođen dušom i telom.
Ta bolest mi se nikada više nije povratila. Ova istinita ispovestt zbila se 1922. godine. Uvek sam blagodaran Sv. Vasiliju za svoje isceljenje, a isto tako neprekidno mu blagodarim što me je kroz bolest privikao pokajanju“ – završi priču o sebi čika Petar.
