Srešćete ga tek ponekad u gradu kad dođe kod doktora ili na pijacu, neupadljivog ponašanja, dostojanstven. U pohabanom odelu. Skroman. Onakav kakv je oduvek bio srpski seljak.
Ali ispod skromne spoljašnjosti krije se gotovo uvek britak um, vedri duh i spremnost da pomogne. Sa tugom i ljubavlju uvek se osvrnem na te ljude koje tako retko srećemo na ulicama gradova. Kao da negde lagano umirući sa svojim napuštenim selom umire i nestaje i srpski seljak.
Ko je on,taj čovek sa šajkačom?
Veliki sin Srbije koji čuva tradiciju!
Antiglobalista!
Heroj današnjice jer živeti danas na selu ravno je podvigu čoveka koji nema veliko obrazovanje ali ima duh, dušu, pamet i domaće vaspitanje!
Čovek koji sa ponosom i inatom i danas nosi šajkaču!
Borac sa nepogodama; nevremenom i sušom; borac za opstanak na srpskom ognjištu.
Usamljena pogrbljena i tiha prilika srpskog seljaka sa šajkačom ponekad je viđena na hodnicima Domova Zdravlja, jer grad dolaze retko samo kad moraju, samo kod lekara.
Nećete čuti da viče, buni se ili protestuje.
Nećete videti primitivizam ni u izgledu ni u ponašanju.
To su im prikačile nadobudne gradske ženske ali i muške „pokondirene tikve“ koje veruju da je marka garderobe koju nosu važnija od domaćeg vaspitanja.
Da je imati novac važnije nego imati obraz.
Da je živeti urbanoj sredini važnije nego imati pamet u glavi .
Da je sve što ima uvoznu robnu marku mnogo vrednije od domaćeg .
Takve „dame i gospoda“ puni prezira prema srpskom selu i seljaku takođe čekaju po Domovima zdravlja sa svojom sve bolesnijom decom, sa Koka kolom u rukama i polupraznim pecivima sa margarinom i malo biljnog sira iz pekare, jer njima domaća hrana nije bitna, to nije „in“.
Kući će ih verovatno sačekati neki obrok brze i prazne hrane uz uvezenu salatu punu pesticida, ili sa uvezenim GMO voćem bez ukusa, ponekad ali retko, jer kuvanje nije u modi, supa sa mesom sa farmi prepuna antibiotika, ili jaja neprijatnog mirisa zbog koncentrata …
Prezir i ponižavanje svega što je domaće ili sa sela, što nije urbano ili uvezeno, doveli su mnoge ljude u Srbiji do propadanja: moralnog materijalnog i zdravstvenog.
Domaće „zlato“ postalo je manje vredno čak i od uvezene plastike.
To što je bilo zlato postalo je kič, a instant preživljavanje postalo je imperativ.
Zamenili smo, kako to reče jednom Bora Dugić, svilu za najlon a da to nismo ni primetili.
Sa gubitkom domaćeg vaspitanja i uvozom inostranih „vaspitnih mera“ izgubio se negde i ukus domaće zdrave hrane.
Tu i tamo pojavi se organski gajena hrana velikih cena, dostupna samo za izabranu „gospodu“
Tako je prezir prema svojim korenima, bežanje od prirode, lenjost, dovela do povećanja niza bolesti, telesnih ali i duševnih.
Sunce, pitku izvorsku vodu, svoju dedovinu prodajemo u bescenje i menjamo je za malo betona, uvezene krpice i poslednje marke telefona.
Astma i degenerativne bolesti kod dece su sve češće.
Žene u gradu često smatraju za uspeh ako ne moraju da kuvaju, hrane svoju porodicu konzerviranom hranom punom aditiva. Danak se plaća kasnije. U lekovima.
I onda vidim opet tu skromnu priliku, gleda me sa očima predaka, gleda me pogledom kroz vekove, pogledom na trenutak čini se , ugašenim i bez nade.
Gde je danas naše srpsko selo?
Evo lekari opet govore da se na velika vrata opet vraća stara narodna medicina, govore da je slanina zdrava, a naše oči propadaju i gase se naša sela poslednji bedemi u odbrani zdravlja naroda.
Stari lekari su govorili neka vam hrana bude lek a lek neka bude hrana.
Vapaj sela niko ne čuje. Zato su nam bolnice pune.
Iskreno divljenje i poštovanje tebi Srbine sa sela!
Odlaziš od nas pomalo pogrbljenog hoda, spuštene glave, ali odlučnoga i nepokolebljivog koraka i duha. Okrećeš nam leđa kao što je mnogo ljudi u Srbiji davno okrenulo leđa srpskom selu i seljaku.
A sa tobom odlazi čista priroda, zdrava hrana, uzorane njive, miris domaćeg hleba, čista izvorska voda. Ostajemo na vrelom betonu, pored kioska brze hrane, i preturamo džepove tražeći lekarske knjižice zbog alergija, depresije, gušenja…
Gledamo da prodamo jeftino dedinu njivu zaraslu u korov, taman toliko da se kupi jedan dobar telefon…
I vozimo se u pogrešnom pravcu!
Tamo na toj njivi moglo bi da poraste neko stablo voća stare srpske sorte koja se ne prska i ne traži mnogo rada a a daje zdrave plodove. neka Karamanka, Kolačara, Šumatovka…Ili stara srpska vinova loza koja ne traži mnogo rada a mnogo daje…
Da bude grožđa i voća za decu, da se ulaže u budućnost i zdravlje.
Ovo pišem za naše pretke, naše seljake.
Da nije bili njih ne bi bilo ni nas.
Kad ne bude njih, neće sigurno biti ni nas.
Tekst preuzet sa Fejsbuk stranice „Knjiga o Milutinu“
Svi moji preci – Dobrica Erić
Svi moji Preci, koje često sanjam
Bili su Srbi, i ja im se klanjam.
Polupismeni težaci,
gorštaci i goroseče,
ali pravoslavci.
Hvala im što nam kroz ljute godine
Sačuvaše ova brda i doline
Po kojima se još razleže jeka
Od Njine pesme, psovke i leleka
I rađaju voćke, koje posadiše
Ti stari voćari, Te bivše radiše.
Sad su Prah, pomešan sa zemljom i peskom
Mir Dušama njinim u Carstvu nebeskom!
I ja, Njin potomak i dužnik,
od glave Do pete,
zemljoljubac i đak Svetog Save
Želim da proživim,
ostarim i umrem
U Zemlji Srbiji i da budem grumen
Ove Zemlje, o kojoj pevam bez predaha
I u kojoj svetli Prah mojih Predaka!
I moji potomci, đaci, zemljodelci
I vojnici, Srbi su ko i moji Preci.
Blagoliki, mekodušni tvrdoglavci
I gruborečići, ali svetosavci.
Ako ovu dugu zimu zla prezime
Sačuvaće svoje ime i prezime.
Hvala im što brane Grobove od trave
A kućni prag i slavski kolač od troglave.
Blagosiljam im sofre i kolevke
Zahvalan što smem izaći pred Pretke.
Nek im se dimljaci na kućama dime
Sve dok ukućani slave Krsno ime!
A ja, njin predak, sluga bez ajluka
I bez gazde, pesmoljubac i đak Hromog Vuka.
Želim da proživim, ostarim i umrem
U Zemlji Srbiji i da budem Grumen
Ove zemlje, o kojoj pevam bez predaha
I u kojoj svetli Prah naših Predaka!
Dobrica Erić
