Zbirka Knjiga vukovaca u kojoj se od 1966. godine nalaze biografije, slike i portreti najboljih đaka koji su pohađali Osnovnu školu “Sveti Sava” u Pirotu jedinstvena je u Srbiji, a njen autor Nikola Nikolić, slikar i nekadašnji nastavnik ove škole, i nakon odlaska u penziju 2002. godine je nastavio da popunjava sveske-albume najboljim učenicima.
Sada već 82-godišnji Nikolić na ideju da krene sa ovakvom zbirkom došao je, po sopstvenom sećanju, 1966. godine, sa željom da ostavi pisani trag o đacima koji završavaju osnovnoškolsko obrazovanje. Uz biografije đaka i fotografije, za svakog od njih počeo je da radi i portrete.
Na neki način sam ih obavezivao da nastave sa dobrim radom kroz nastavak života, ostavljajući pisani trag o sebi i svojim ambicijama. A ja sam nakon njihovog odlaska, nastavio da pratim njihov životni put – kaže Nikolić.
Zbirka danas sadrži 12 albuma, sa preko 750 portreta pirotskih đaka, među kojima se nalaze i poznati naučnici, doktori, nastavnici i profesori, od kojih neki i danas predaju u školi “Sveti Sava”.
Neki od njih se javljaju nakon puno godina da dopune te svoje biografije. Skoro se javio jedan uspešni tehnolog koji sada radi u Francuskoj. Napisao je tekst o tome kako je završio fakultet, oženio se, ima decu. Dao sam je direktoru da je priloži u albumima – kaže Nikolić
Nikolica, kako ga u Pirotu svi zovu, radio je 42 godine u prosveti, a najveći period proveo je baš u ovoj školi koja se u vreme kada je on počeo da radi nije ovako zvala. Direktan “krivac” za promenu naziva upravo je nastavnik Nikolica.Retrospektiva njegovih radova održana februara; foto: B. Vlatković
Slikom Svetog Save uticao sam na promenu imena škole koja se do tada zvala “Pavle Krstić”. Kada je bio Dan škole nije imalo šta da govori o njemu, bio je lokalni kafedžija. Slika je pokrenula ideju da se škola preimenuje u ime našeg prvog arhiepiskopa, te od tada ima šta da se predstavi i pokaže – objašnjava slikar.
Osim portreta učenika, radio je i portrete i rodoslove poznatih Piroćanaca, ali i Nemanjića, Karađorđevića, Obrenovića, a svoje radove ostavio je, osim školi, Gradu Pirotu, Muzeju Ponišavlja i drugim pirotskim školama.
Muzeju sam poklonio portret pirotskog trgovca Malog Riste u čijoj kući se danas nalazi Muzej Ponišavlja. Radio sam portret Desanke Maksimović, a upoznao sam i Duška Radovića kad je dolazio u Pirot. Imali smo dogovor da odem kod njega u Beograd, ali nikad nisam otišao. Kasnije sam naslikao njegov portret i poklonio ga školi u Pirotu koja nosi njegovo ime – kaže Nikolica.
Februara ove godine održana je retrospektiva njegovih radova u pirotskoj Galeriji, a izložba njegovih radova organizovana je i u Kini.Oslikao i mural na ulazu zgrade gde živi; foto: Lj. F.
Danas, u devetoj deceniji Nikolica više ne slika. Poslednju generaciju vukovaca naslikao je 2017. godine, a zbog teške pokretljivosti retko i odlazi u posete školi u kojoj je preživeo radni vek.
Okružen knjigama i slikama u svom stanu, rado se priseća svih svojih đaka koje je naslikao, a drago mu je kada se neko od njih javi sa informacijama da su završili fakultete, zaposlili se i da su srećni sa svojim porodicama.
Skroman, tih i nenametljiv čovek
Direktor i nastavnici škole koji su imali privilegiju da rade sa Nikolićem opisuju ga gotovo identičnim rečima. Kao vrednog, tihog i nenametljivog kolegu, a takav je ostao i nakon odlaska u penziju.
Direktor škole Marjan Rančić kaže da je Nikolica ostavio dubok trag u školi, bez koga ona ne bi bila ono što jeste.
Većina umetničkih dela koja su okačena u školi su njegovih ruku delo, rekao bih oko 90 %. Sada smo imali kompletnu rekonstrukciju škole, ali smo sve vratili na svoje mesto, kako je i bilo. Ipak, najveći njegov doprinos su sveske-albumi po kojoj smo prepoznatljivi – kaže Rančić.
Celokupna zbirka koju je sam izradio nastavnik Nikolić je digitalizovana, a 12 albuma se nalaze u školskoj arhivi i dostupna su bivšim vukovcima koji bi želeli da se podsete svog školovanja, ali i da dopišu svoje sveže biografske podatke.Pored portreta radi kaligrafiju i rodoslove; foto: B. Vlatković
Oni se posle mnogo godina vraćaju da vide šta su tada upisivali, da vide portrete i da dodaju nove informacije o sebi. Neki od tih đaka iz albuma su predavali ili i danas predaju u školi – kaže direktor.
O njegovoj skromnosti govori i to, dodaje Rančić, i to što nikada ne želi da mu plate taksi koji ga dovozi u školu, a odbio je i novac koji mu je školski kolektiv sakupio kako bi mu platio banjsko lečenje.
Posle penzije nastavio je da dolazi u školu i nastavio je da slika vukovce. Skroman, tih, nenametljiv, a toliko nam je pomogao. Ipak, ne možemo da tražimo više ništa od njega, već je u godinama, ali mu rado pomažemo – kaže Rančić.
Sa njim se slaže i školski pedagog Snežana Ranđelović koja od 1990. godine radi u školi i 12 godina je sarađivala sa nastavnikom Nikolićem.
Maksimalno je davao sebe poslu, posle odlaska u penziju dobrovoljno je dolazio i nastavio sa radom. Dok smo mi sedeli na nastavničkim većima i raspravljali on je mirno slikao naše portrete, hteo je da zabeleži svaki trenutak. Svoj radni vek je proveo u slikanju i crtanju – kaže Ranđelovićeva.
Za dugogodišnji prosvetni rad nagrađen je Prvomajskom nagradom i priznanjem “Vuk Karadžić“, a za ukupan rad dobio je nagradu “28. decembar” od Skupštine grada Pirota.
Desanka Maksimović je bila fascinirana jedinstvenošću njegovih radova i knjigama koje niko u Srbiji i šire nije poklonio vukovcima. Svi se divimo njegovoj upornosti, on i dalje želi da ostavi trag, uprkos godinama – kaže Ranđelovićeva.
Pre svega portretista, koji je najčešče radio pastelom, ostaće u sećanju i pamćenju svih Piroćanaca, i zabeležen u istoriji Pirota, kao jedan od najvećih nastavnika koje je ovaj gradi imao.
IZVOR: juznevesti.com